Rani radovi Zapada u „obuzdavanju” Srbije

Od proleća 1989. do proleća 1992. godine, u konfuznoj dramaturgiji jugoraspadanja, kao da je zapečaćena sudbina Srbije i Srba sa prostora SFRJ sve do danas i ko zna do kad. Granični datumi ove operacije su 28. mart 1989. kad su doneseni amandmani na Ustav Srbije i 30. maj 1992. kada je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, Rezolucijom 757, usvojio sankcije Srbiji i Crnoj Gori (SRJ) sa 13 glasova „za” uz dva uzdržana glasa (Kina i Zimbabve). Bio je to embargo bez presedana u istoriji UN. Sa sve četiri strane sveta, rimske legije blokirale su galsko selo.

Kad se Srbija, titoistička podrepublika, izvukla iz formata „Užasa” (uže Srbije), sile Zapada brzo su otvorile karte, dajući na znanje da se dotadašnja „strategija obuzdavanja” (containment strategy) SSSR-a, prenosi i na Srbiju i Srbe. Više groteskno nego paradoksalno, operativnu realizaciju teritorijalnog opsega srpske državnosti politički Zapad markiraće prema instrukcijama Kominterne odnosno zaključcima 4. kongresa Komunističke partije (KPJ) u Drezdenu. Suštinski: Srbija bez Kosova i Metohije.

„Njujork tajms”, u nedeljnom broju od 6. avgusta 1989. dakle 38 dana posle Gazimestana, rađanje „obuzdavanja” Srbije projektuje radikalno unazad: „Od osnivanja Jugoslavije 1918. obuzdavanje Srbije da vrši uticaj u skladu sa svojom brojnošću i istorijskom moći, bilo je široko smatrano kao ključ za održavanje nacionalnog (jugoslovenskog, op. aut.) jedinstva.”

Bio je to tekst Henrija Kama, specijalnog izveštača njujorškog lista iz Beograda, koji je iz nesrpskih izvora saznao da je „došlo do federalnog konsenzusa oko amandmana na srpski Ustav” odnosno „da su se druge republike složile”.

Igranka je počela tokom gazimestanske proslave 600-godišnjice Kosovskog boja.

Ambasadori zemalja političkog Zapada odbili su da dođu na Kosovo polje. Milošević je uzvratio, ignorišući Vorena Cimermana, američkog ambasadora u Beogradu. Navodno, čak devet meseci Milošević nije primio Cimermana u zvaničnu audijenciju (S. Đukić, Između slave i anateme, 1994), a „Njujork tajms” u pomenutom broju tvrdi da Cimerman „još nije primljen kod Miloševića” iako novi američki ambasador stoluje u Beogradu još od marta 1989. godine.

Bizarna epizoda sankcija u najavi bila je zavrzlama zbog (ne)zvonjenja zvona Bogorodične crkve (Notr Dam) u Parizu. Dopisnik „Zidojče cajtunga” (26. juna 1989) Karl Buhala javlja iz Beograda kako je istorijska „činjenica” da su zvona pariske crkve slavila pobedu srpskog oružja na Gazimestanu i da beogradska štampa piše kako će se taj čin ponoviti „u sredu, posle podne, za vreme proslave na Kosovu polju”.

Međutim, zagrebački „Danas” posle (4. jula 1989) izveštava da je protopop te katoličke gotičke katedrale priredio iznenađenje: „Mnogo je uzbuđenja kod jereja Slobodana Radojčića, starešine hrama Svetog Save u Parizu, izazvalo pismo kapelana Bogorodične crkve gospodina Fransoa Žerara. Ovim pismom odbijena je molba da se na Vidovdan oglase zvona Bogorodične crkve, kapelan je ocenio da će obeležavanje šest vekova Kosovskog boja biti politička, a ne verska manifestacija.”

Juna te godine, u mesecu Vidovdanskog jubileja, tek drugi put u diplomatskoj istoriji američko-jugoslovenskih odnosa, Vašington je pozvao Budimira Lončara, ministra spoljnih poslova SFRJ, da dođe na „razmenu mišljenja” sa Džejmsom Bekerom, šefom Stejt departmenta (SD).

Jugoštampa prenosi da je Lončar dobio „određena upozorenja” odnosno da je „tema Kosova tretirana u kontekstu ljudskih prava”. Tog leta 1989. američka intervencija zbog zaštite „ljudskih prava” išla je s Kapitol hila (Kongresa) i pokrivala je, bolje rečeno podržavala dve najjače i najofanzivnije separatističke aspiracije, albansku i hrvatsku. S tim da su hrvatske želje personifikovane kroz Dobroslava Paragu, političkog robijaša i nacionalističkog studenta bliskog emigrantskim, ustaškim krugovima.

Lončarevu ekskurziju i Paragin slučaj analizirao je publicista Ljubomir Kljakić (NIN, 19. avgusta 1989) dajući iscrpnu hronologiju naoko „skandaloznih” govora, amandmana i rezolucija u Kongresu SAD, s obzirom na američku zvaničnu podršku jugoslovenskoj vladi (SIV-u).

Četiri dana pre Gazimestana, u Predstavničkom domu, kongresmen indikativnog prezimena, Džejms Trafikant, odao je priznanje emigrantskoj publikaciji „Albanski orao” koja kriminalizuje Miloševića.

Prvih dana jula usvojena je rezolucija Kongresa u kojoj se SFRJ optužuje zbog kršenja ljudskih prava Albanaca na Kosovu, a na osnovu izveštaja SD o ljudskim pravima za 1988. godinu.

Tri nedelje posle proslave kosovskog jubileja usvojen je amandman kojim se kritikuje „stanje ljudskih prava” u Jugoslaviji. Amandman predlagača, senatora Larija Preslera usvojen je 21. jula u oba kongresna doma, bez imenovanja „ugroženih entiteta”, Albanaca, Hrvata, Slovenaca i drugih „ne-Srba”, kako je rečeno u Preslerovom obrazloženju.

Samo dve nedelje posle, 4. avgusta, Senat usvaja rezoluciju kojom se „podržavaju napori Dobroslava Parage na snaženju ljudskih prava u Jugoslaviji”.

Da je Paraga bio promiskuitetna koliko i lažna zastava vidi se po kaleidoskopu njegovih zastupnika.

Javno ga je branio zagrebački kardinal Franjo Kuharić  („Il Đornale”, 29. aprila 1987), zatim Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja i Odbor za zaštitu umetničkih sloboda (oba iz Beograda) zajedno sa slovenačkom štampom (pariski „Mond”, 6. maja 1987), kao i nemački predsednik Rihard fon Vajczeker koji je Paragi priredio audijenciju i zamalo vernisaž („Tagescajtung”, 17. avgusta 1989).

Usput, Paraga je kreirao pionirske, strateške ispade koji će, od „devedesetih” do danas, propagandno i egzistencijalno, kao olovni teret, poklopiti bilo kakav legitimitet srpskih interesa i htenja: paralelizovanje Srbije i SRJ sa Trećim Rajhom.

„Danas” (15. avgusta 1989)) piše kako je emigrantski „Hrvatski tjednik” izvestio je da je Paraga, na predavanju u Čikagu nazvao Miloševića „balkanskim firerom”, a da je za „Čikago defender” izjavio kako je u zatvoru doživio pakao koji se može porediti „s onim što su radili gestapovci u ’Aušvicu’ i ’Dahauu’”.

Dobroslav Paraga kao da je nacrtan u govoru Karterovog savetnika za nacionalnu bezbednost SAD Zbignjeva Bžežinskog iz avgusta 1978. (objavljen dvaput u splitskoj, omladinskoj „Iskri”, 15. maja 1987. i 28. oktobra 1988.) pred odabranim američkim sociolozima. Na tom brifingu Bžežinski ih je upoznao sa američkim „strateškim procenama” o spoljnopolitičkim pitanjima, pa je na red došla i SFRJ. Za nju je odredio „deset mera”.

Kad se danas te mere danas pročitaju, ispada da je Bžežinski bio prorok.

Jedna od instrukcija iz mere br. 2 glasi: reklamirati razne jugoslovenske disidente, a „te akcije maksimalno povezati s kampanjom o ’ljudskim pravima’”, a imperativ iz 3. mere: „Važno je pomagati i sve separatističko-nacionalističke snage.”

Paraga je 1991. godine osnovao zloglasni HOS („Hrvatske obrambene snage”) na čijem se amblemu nalazila ustaška verzija šahovnice i ispisan poklič „Za dom spremni”.

Trećeg marta 1992. jedinice HOS-a iz Hrvatske prelaze Savu i zauzimaju Bosanski Brod, masovno ubijajući srpske civile, najviše u selu Sijekovac. Tim pokoljem počeo je rat u BiH zbog kojeg je Srbija postala zemlja-parija, kako joj je to obećao šef SD Voren Kristofer.

„U embargu protiv Srbije, moramo imati volju koja ide do mržnje”, izjavio je italijanski šef diplomatije Benjamino Andreata (S. Đukić, On, Ona i mi, 1997).