Levitiranje na platnu

Mladi vajar Milija Čpajak baš ostavlja utisak svojom izložbom koja u kragujevačkoj Galeriji Rima traje do 3. novembra. Njegovi radovi, nastali u poslednjih nekoliko godina – tri u najskorije vreme – na granici su između crteža i slike, sazdani akrilnim flomasterima umešno i to tako da daju iluziju jednog neobičnog osećaja levitiranja na platnu ili papiru. „Utisak širenja, rasta, prelivanja, apostrofiran modelima diptiha, triptiha i poliptiha, jeste posledica umetnikovog fokusiranja na proces oblikovanja – nastajanja i transformacije oblika, radije nego na konačnu formu”, piše o njegovim delima Nevena Martinović, istoričarka umetnosti, u pratećem katalogu dajući nam još neke uvide kada je reč o njegovom stvaralaštvu.

„Krajnje pročišćena upotreba najosnovnijih elemenata slike – tanke linije, jedne boje i belog fona – ukazuje na ogoljeni, fundamentalni smisao dinamike koja je prikazana, bez nastojanja da se ona precizno definiše. Klasteri linija koji pokreću široke bojene površine nisu nikakvi prikazi trakastog tkanja zavese ili vodene koprene – radi se o krivama unutrašnje dinamike vidljivog sveta”, zapaža ona.

Upravo zbog svega navedenog i te očite konekcije sa prirodom bilo da vaja bilo da slika, pitamo i njega koji ga je put doveo do preklapanja prirode kao motiva i apstrakcije kao jezika i forme izražavanja baš u formi koju možemo sada da posmatramo:

– Sklon sam da kažem da priroda govori kroz umetnost, a umetnička dela samo tumače ono što ona želi da poruči. Ovde mislim na prirodu u širem kontekstu. Apstraktno i racionalno su isto tako instinkti prirode koliko i organsko i neformalno. Čak i da želimo da delujemo protivprirodno od nje se ne može pobeći. Umetnička dela jezik prirode prevode i tumače razjašnjenjem i čistijim ponavljanjem. Svako ko se trudi da stvara, trudi se da svojim sopstvenim iskustvom, sredstvima, tehnikom, iznese ideju na videlo. Kroz taj proces mene vodi intuicija – kaže Čpajak.

„Bilo da je reč o draperiji, o ’kišnoj zavesi’ bilo o kakvoj god drugoj inspiraciji i mogućoj asocijaciji – sadržaj slike je zapravo kretanje a ne objekat”, naglašava Nevena Martinović apostrofirajući da ćemo smisao njegovih slika pronaći upravo u karakteru prikazanog kretanja, a na našu opasku da se čini da se kod njega vajarstvo prepliće sa slikarstvom na jednom dubljem nivou koji prevazilazi tehničke karekteristike medija u kojem radi, on komentariše:

– Spontanost, igra, sloboda su svetinje u situaciji u kojoj mora da se bude profesionalan. Profesiju poštujem ali se trudim da joj ne robujem, već da je koristim. Kako sam po obrazovanju i osećanju vajar, nisam se osetio ni najmanje u neprilici kada sam dobio ideju da crtam na platnu i baš te radove izložim u Galeriji Rima. Slike i crteži izlaze iz istog prostora slobode kao i svaki moj poduhvat u prostornim radovima ili životnim odlukama. Jednostavno se igram da bih bio ozbiljan.