Левитирање на платну

Млади вајар Милија Чпајак баш оставља утисак својом изложбом која у крагујевачкој Галерији Рима траје до 3. новембра. Његови радови, настали у последњих неколико година – три у најскорије време – на граници су између цртежа и слике, саздани акрилним фломастерима умешно и то тако да дају илузију једног необичног осећаја левитирања на платну или папиру. „Утисак ширења, раста, преливања, апострофиран моделима диптиха, триптиха и полиптиха, јесте последица уметниковог фокусирања на процес обликовања – настајања и трансформације облика, радије него на коначну форму”, пише о његовим делима Невена Мартиновић, историчарка уметности, у пратећем каталогу дајући нам још неке увиде када је реч о његовом стваралаштву.

„Крајње прочишћена употреба најосновнијих елемената слике – танке линије, једне боје и белог фона – указује на огољени, фундаментални смисао динамике која је приказана, без настојања да се она прецизно дефинише. Кластери линија који покрећу широке бојене површине нису никакви прикази тракастог ткања завесе или водене копрене – ради се о кривама унутрашње динамике видљивог света”, запажа она.

Управо због свега наведеног и те очите конекције са природом било да ваја било да слика, питамо и њега који га је пут довео до преклапања природе као мотива и апстракције као језика и форме изражавања баш у форми коју можемо сада да посматрамо:

– Склон сам да кажем да природа говори кроз уметност, а уметничка дела само тумаче оно што она жели да поручи. Овде мислим на природу у ширем контексту. Апстрактно и рационално су исто тако инстинкти природе колико и органско и неформално. Чак и да желимо да делујемо противприродно од ње се не може побећи. Уметничка дела језик природе преводе и тумаче разјашњењем и чистијим понављањем. Свако ко се труди да ствара, труди се да својим сопственим искуством, средствима, техником, изнесе идеју на видело. Кроз тај процес мене води интуиција – каже Чпајак.

„Било да је реч о драперији, о ’кишној завеси’ било о каквој год другој инспирацији и могућој асоцијацији – садржај слике је заправо кретање а не објекат”, наглашава Невена Мартиновић апострофирајући да ћемо смисао његових слика пронаћи управо у карактеру приказаног кретања, а на нашу опаску да се чини да се код њега вајарство преплиће са сликарством на једном дубљем нивоу који превазилази техничке каректеристике медија у којем ради, он коментарише:

– Спонтаност, игра, слобода су светиње у ситуацији у којој мора да се буде професионалан. Професију поштујем али се трудим да јој не робујем, већ да је користим. Како сам по образовању и осећању вајар, нисам се осетио ни најмање у неприлици када сам добио идеју да цртам на платну и баш те радове изложим у Галерији Рима. Слике и цртежи излазе из истог простора слободе као и сваки мој подухват у просторним радовима или животним одлукама. Једноставно се играм да бих био озбиљан.