Ogledalo volje naroda

Srpski parlament dobio je, prvi put, monografiju – „Narodna skupština – ogledalo volje naroda”, koja obuhvata pregled nastanka parlamentarizma i skupštinskog života u Srbiji i Jugoslaviji od početka srpske revolucije 1804. godine do izbora aktuelnog saziva. Ovo izvanredno urađeno delo sveobuhvatno, a sažeto, prikazuje burnu povest srpskog naroda i njegove države u ovom periodu, ali i njegove kulture i umetnosti. Monografija će, kako je najavljeno, biti poklon predsednicima stranih parlamenata, našim gostima, a ovako kako je urađena, pomoći će da svet bolje razume i današnju Srbiju, njen položaj, ali i njenu borbu za Kosovo i Metohiju.

Dvesta godina istorije srpskog naroda i države na stranicama ovog dela pokazuju da Srbija takoreći nikad nije imala „dosadne” godine, da je uvek umela i htela da se bori i izbori za svoju slobodu, da ne pristaje na poniženja, ali i da je unutrašnje nejedinstvo njen najveći neprijatelj. Koliko god da pričamo o slozi, a stalno pričamo, nikako da se složimo. Ovo delo pokazuje koliko je ona važna.

Monografija je predstavljena 20. oktobra, na dan kada je, kako je rekao predsednik parlamenta Vladimir Orlić, 1936. godine održano prvo zasedanje Narodne skupštine u zdanju na Trgu Nikole Pašića. Zanimljivo je da je i Orlić u govoru istakao važnost sloge, bez koje „nema velikih rezultata”, i da parlament mora „najsnažnije što ume da radi isključivo za svoj narod”, te da, „bez obzira na sve teškoće, moramo da nastavimo da vodimo suverenu, slobodnu i samostalnu politiku kakvu danas vodimo.” Monografija svedoči da su ovo večne teme u našoj istoriji, ali i o tome koliko je teško boriti se i izboriti za to.

Autori ovog kapitalnog dela su Aleksandar Rastović, koji je obradio istorijat Narodne skupštine 1804–2022, Mirjana Roter Blagojević, koja je prikazala mukotrpan put od projekta do izgradnje zgrade parlamenta, i Ivan Borozan, koji je obradio njeno umetničko uobličavanje, a izdavač je „Pravoslavna reč”.

Aleksandar Rastović navodi da je „srpski narod u dvovekovnom periodu prešao trnovit put od dobijanja autonomije, obnove državnosti na Berlinskom kongresu 1878, preko utapanja teško stečene državnosti u jugoslovensko more, do povratka državnosti u punom kapacitetu na početku 21. veka. Piše da je nastanak parlamentarizma u Srbiji nerazdvojivo povezan s izbijanjem srpske revolucije, koja je otvorila i dilemu srpske političke, intelektualne elite, da li se nacionalni ciljevi mogu efikasnije ostvariti oružjem ili pregovorima.” Kaže: „Smatramo da su vreme i istorija dali za pravo opciji pregovaranja. Primer kneza Miloša Obrenovića svojevrsni je putokaz i odgovor na naše večne nedoumice.” Još jedna nedoumica, posle sticanja nezavisnosti, bila je da li Srbija treba da vodi samostalnu politiku ili da se prikloni nekoj velikoj sili, a Rastović citira pismo Stojana Novakovića, tada poslanika Srbije u Petrogradu, predsedniku srpske vlade Aleksi Jovanoviću, u kojem kaže: „U Srbiji ne treba da bude ni rusofila, ni austrofila, nego samo Srba koji će se bez zanosa i strasti rukovoditi jedino trajnim koristima svoje otadžbine.”

Rastović kaže da je, na osnovu do sada neobjavljene arhivske građe, stenografskih beležaka sa zasedanja Narodne skupštine, utvrđeno „da su od prve, ustaničke skupštine, odnosno zbora najuglednijih srpskih vođa u Orašcu sredinom februara 1804. godine, do aktuelnog skupštinskog saziva iz 2022, postojala ukupno 152 skupštinska saziva, samo od ponovnog uvođenja višestranačja 12, s aktuelnim sazivom 13”. Skupštine su se delile na ustaničke, narodne, velike, to jest ustavotvorne, zakonodavne, redovne, vanredne, skupštine održavane uoči ili tokom najvećih verskih praznika, kao što su velikogospojinska, sretenjska, svetoandrejska, preobraženjska, na skupštine nazvane po mestu održavanja –orašačka, ostružnička, kragujevačka.

Poslanici su sazivani po potrebi, povremeno, a cilj okupljanja ticao se rešavanja važnih i aktuelnih pitanja, poput izbora kneza, formiranja sudova, organizacije upravne vlasti, određivanja poreza. Od 1858. skupština postaje stalni organ vlasti, a od prve orašačke skupštine do donošenja Namesničkog ustava 1869. bila je savetodavni organ vlasti. Od tada dobija zakonodavna ovlašćenja, doduše ograničenog karaktera. Formiranjem prvih političkih stranaka 1881, liberalne, naprednjačke i radikalne, stranke počinju da deluju preko svojih poslanika u Narodnoj skupštini, koja je dobila puna zakonodavna ovlašćenja donošenjem Ustava 1888.

Srpski parlamentarizam je specifičan i po tome što Srbija između 1918. i 1945. nije imala svoje zakonodavno predstavničko telo, postojao je samo zajednički parlament Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije, i što je od 1945. do 1990. postojao jednopartijski sistem.

Monografija je bogato ilustrovana dokumentima, skicama za zgradu Doma Narodne skupštine, po svim fazama od ideje i dobijanja zemljišta za gradnju 1892. do 1936, kad je osvećena, zatim slikama enterijera, koji je osmislio i uradio slavni ruski arhitekta, emigrant Nikolaj Krasnov, a Igor Borozan je u delu o umetničkom uobličavanju zgrade naveo je da se „kroz proces vizuelnog uobličavanja Narodne skupštine može sublimisati geneza gotovo svega ponajboljeg što smo imali u umetnosti, kulturi, u roku trajanja od četiri decenije.”

Dileme o zgradi i „Konji vrani”

U monografiji se može videti i da nikad ništa nije bilo lako izgraditi – sporili smo se uvek treba li graditi, kako, gde, kolikih dimenzija, pa je tako bilo i kad je reč o zgradi Narodne skupštine. Igor Borozan navodi kako se Svetozar Zorić prilikom prvobitnih ideja o izgradnji pitao kolika treba da bude zgrada i zaključio: „Treba da bude velika, to je monumentalni, reprezentativni objekat, preko puta dvora, manifestuje instrument moći države, njenog legitimiteta i legaliteta i mora biti veliki.” Arhitekta Petar Popović je kazao: „Zgrada je zamišljena velika, a Srbija je mala i siromašna, ipak, jedna mala država zaslužuje priznanje za realizaciju ovako monumentalnog zdanja.”

Uroš Predić, čiji portreti nekoliko predsednika parlamenta krase skupštinski hol, zamerio je Tomi Rosandiću, autoru skulptura „Konji vrani” na estetskim manama i „nedostatku jasne ideje”. Kazao je: „Stavljati grupe ukrotitelja konja pred parlament nije nova ni originalna stvar, a ima simbolično značenje, da je parlament mesto gde um čovečji i razboritost donosi zakone koji će savlađivati sve divlje instinkte koji tinjaju u masi naroda. Gledajući Rosandićeve grupe, svaki će ih tumačiti onako kako vajar, a sa njim ni komisija, nisu hteli, a to je: Razbesnele strasti konja (besni konji) odneće sigurnu pobedu nad razumom, to jest nad ljudskim figurama pod kopitama konja.”

Poslovni red, poslanička pitanja, pisani govori, poslovnik

Prva vanredna zakonodavna narodna skupština izabrana po odredbama Namesničkog ustava održana je u Kragujevcu od 14. septembra do 25. oktobra 1870. godine. Na njoj je usvojen novi Zakon o izboru narodnih poslanika, a prvi put je donet Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini, kojim je propisano da se svi govori beleže stenografski, a „pretresi zakonskih predloga su vršeni prvo u celini, a zatim po odeljcima – član po član”. Poslanik je o svakom pitanju mogao da govori samo jednom, poslanici koji su glasali za zakone morali su da sede na svojim mestima, a oni koji su glasali protiv morali su da ustanu. Prvi izbori po novom zakonu održani su 6. avgusta 1871, a skupština je na zasedanju posle izbora prvi put uvela poslaničke interpelacije (poslaničko pitanje ili prigovor). Skupština u sazivu iz 1903. godine donela je novi Zakon o poslovnom redu, kojim je zabranjeno čitanje pisanih govora. Da je ovo danas na snazi pola poslanika ne bi nikad govorilo.

Poslovnik je oduvek bio tema sporenja, baš kao i danas. Tako je u sazivu iz 1921. godine poslovnik postao prvorazredno političko pitanje, pošto je propisivao da „poslanici moraju da polože zakletvu kralju ako žele da vrše svoju dužnost”. Poslovnik je proglašen diskriminatorskim, a nisu ga prihvatili komunisti, poslanici Socijalističkog i Zemljoradničkog kluba, Republikanske stranke, hrvatski republikanci. 

Kosovo i Metohija

Posle majskog prevrata 1903. godine spoljnopolitički položaj Srbije je bio naročito težak i neizvestan. Navodi se: „Pred kraljem Petrom Prvim Karađorđevićem bila je velika dilema, nad Evropom se nadvijala opasnost od Velikog rata, svet se podelio na blokove, a situacija na Balkanu se zaoštravala. Na prostoru Kosova i Metohije je bila naročito teška situacija 1904. i 1905, kada je ubijeno 111 Srba, a spirala nasilja se nastavila i 1906, kad je, prema svedočenju britanskog ministra spoljnih poslova Edvarda Greja pred poslanicima britanskog parlamenta, samo u prvih devet meseci ubijeno 188 ljudi.” Sto godina kasnije, šesti skupštinski saziv se 2004. godine suočio s pogromom Srba na KiM.

Albanski separatisti su za dva dana ubili najmanje 28 Srba, proterali najmanje četiri hiljade, njihovu imovinu i kulturnu baštinu oštetili, pokrali i uništili. Procenjuje se da je uništeno i oštećeno najmanje 35 srpskih manastira i crkava i uništeno 930 srpskih kuća i stanova. Kosovo je proglasilo nezavisnost u februaru 2008, a NSS je glasovima 225 poslanika usvojila Odluku o poništenju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na KiM. Danas opet gledamo teror nad Srbima, koji sprovodi Albin Kurti. 

Kako su birani poslanici

Izbor poslanika kroz istoriju bio je šarolik, pa su učesnici Petrovske skupštine u Kragujevcu 1848. godine izabrani tako što se na „svakih 250 poreskih glava birao po jedan poslanik, a po Namesničkom ustavu iz 1869. poslanici su birani neposredno i posredno preko poverenika, knez je birao na svaka tri poslanika po jednog poslanika. Prvi skupštinski izbori posle Drugog svetskog rata održani su 10. novembra 1946. godine, a zakon je predviđao da se jedan poslanik bira na 20.000 stanovnika na osnovu popisa iz 1931. Poslanici su 1953. birani po principu jedan poslanik na 40.000 stanovnika, a izabran je 291 poslanik. Posle donošenja Ustava 1974. godine prešlo se na delegatski sistem, poslanička funkcija je zamenjena funkcijom delegata. Skupština Srbije imala je 340 delegata biranih u tri veća – Veće udruženog rada, Veće opština i Društveno-političko veće. Tako je bilo do 1990. godine i obnove višestranačja. Na prvim višestranačkim izborima poslanici su birani neposredno (glasa se za čoveka), ali se već na drugim izborima 1992. prešlo na proporcionalni sistem (glasa se za stranačke liste), pa će i predstojeći izbori 17. decembra biti održani po tom principu.