„Eho melodije” – poetski i likovni intimni dnevnik

„Umej da živiš u samom sebi...” pevao je ruski pesnik Tjutčev. Ovaj stih mi se nameće dok posmatram muzički žive crteže i akvarele Verice Ilić, na kojima se sve rešava isključivo likovnim putem – ocenio je Dragan Jovanović Danilov, likovni kritičar i istoričar umetnosti, u prilogu izložbe „Eho melodije” koju je Ilićeva sinoć predstavila u Ustanovi kulture „Božidarac” na Vračaru.

Crtajući, umetnica vodi svojevrsni intimni dnevnik. Otuda, kako zapaža Danilov, u ovim radovima ima nečeg prisnog, poverljivog, sličnog unutrašnjem monologu. A, Verica je majstor skice i krokija koji su vežba oka i ruke. Takvim hitrim beleškama ona hvata određenu zamisao. Na postavci su prikazani i lavirani i bojeni crteži, a zapaža se karakterističan studiozan pristup i renesansni način crtanja koji neguje autorka. Ona je za ovu izložbu, uz nova dela odabrala i neke radove iz srednjoškolskog i studentskog perioda.

Nije slučajno što Danilov ističe i da su Veričini akvareli suzdržanih molskih skladova najčešće u slutnji i dojmu koji nosi setu vremena zaustavljenog čarolijom poezije, jer Verica je i pesnik, pa u svoje likovno stvaralašto unosi poetsku nit, koja se utkala u naziv ove postavke – to i istoimena njena pesma „Eho melodije”. Ona zajedno sa perom koristi i četku, tako da taj konflikt pera i četke, kako ističe, Danilov, daje njenom crtežu posebnu sugestivnost.

– Sve je na njenim radovima prevučeno aurom neke tople, organske pozlate, dematerijalizovano muzikalnim kolorističkim fluidima – kaže Dragan Jovanović Danilov.

Ovaj likovni kritičar navodi da Verica ne baveći se na prvi pogled ničim važnim, poklonicima likovne umetnosti saopštava nešto važno kroz ritualnu lakoću crtanja, koja se pronalazi na radovima Dragana Lubarde. Crtanje je za Vericu čitanje sveta iznutra. Verica da koristi i ulje na platnu i veli, da su joj uz pejzaže dragi motivi životinja, koje kulturološki posmatrano, kako kaže istoričar umetnosti, imaju važno mesto u našoj ličnoj i kolektivnoj uobrazilji.

Ova slikarka, istoričarka umetnosti i pesnikinja, priznaje da su joj misli, kad sedne za štafelaj, usmerene i na svakodnevicu.  

– Ja slavim život i tražim dobrotu u ljudima, a svaki čovek je poseduje. To se prepoznaje i u mom likovnom i pesničkom rukopisu. Volim prirodu i trudim se da živim poštujući njene principe, jer me nadahnjuje.Čula su mi više okrenuta ka spoljnom svetu. Za razliku od pisanja kome pogoduje samoća, za slikarstvo mi je potreban impuls koji dobijam od okoline. Mogu da odem u neki predeo gde caruje tišina i ako nemam priliku da raširim platno, nadahnuta lepotom, impresije prenosim kad se vratim u atelje – objašnjava Ilićeva. U pesmama zapaženo mesto daje ženama koje su nežne, a jake. Verica je za svoje poetsko stvaralaštvo nagrađivana.

Mnoge savete u radu dobijala je od Mome Kapora, koji je, kako rado ističe, otvorio i njenu prvu izložbu. Verica Ilić član je ULUS-a, izlagala je na više od osamdeset grupnih i 18 samostalnih postavki. Ova umetnica u UK „Božidarac” drži časove crtanja i slikanja. Polaznici njene škole Stanislava Vikalo i Branko Budanović predstavili su ovom prilikom svoje radove. U umetničkom savetu galerije bili su Peđa Vukićević, Zdravko Vučinić, Marijo Điković i Branka Milić. U poetskom programu učestvovali su pesnici Miljan Ivanović, Maja Belegišanin i Biljana Karavidić, kao i „Jefimijine vezilje” – Svetlana Jović, Valentina Zlatanović Marković, Vanja Parača, Nataša Radosavljević i Verica koja je takođe član ove poetske grupe, koju je okupio i sinoć predstavio Živko Nikolić. Postavka se može pogledati do 15.novembra.