„Ехо мелодије” – поетски и ликовни интимни дневник

„Умеј да живиш у самом себи...” певао је руски песник Тјутчев. Овај стих ми се намеће док посматрам музички живе цртеже и аквареле Верице Илић, на којима се све решава искључиво ликовним путем – оценио је Драган Јовановић Данилов, ликовни критичар и историчар уметности, у прилогу изложбе „Ехо мелодије” коју је Илићева синоћ представила у Установи културе „Божидарац” на Врачару.

Цртајући, уметница води својеврсни интимни дневник. Отуда, како запажа Данилов, у овим радовима има нечег присног, поверљивог, сличног унутрашњем монологу. А, Верица је мајстор скице и крокија који су вежба ока и руке. Таквим хитрим белешкама она хвата одређену замисао. На поставци су приказани и лавирани и бојени цртежи, а запажа се карактеристичан студиозан приступ и ренесансни начин цртања који негује ауторка. Она је за ову изложбу, уз нова дела одабрала и неке радове из средњошколског и студентског периода.

Није случајно што Данилов истиче и да су Веричини акварели суздржаних молских складова најчешће у слутњи и дојму који носи сету времена заустављеног чаролијом поезије, јер Верица је и песник, па у своје ликовно стваралашто уноси поетску нит, која се уткала у назив ове поставке – то и истоимена њена песма „Ехо мелодије”. Она заједно са пером користи и четку, тако да тај конфликт пера и четке, како истиче, Данилов, даје њеном цртежу посебну сугестивност.

– Све је на њеним радовима превучено ауром неке топле, органске позлате, дематеријализовано музикалним колористичким флуидима – каже Драган Јовановић Данилов.

Овај ликовни критичар наводи да Верица не бавећи се на први поглед ничим важним, поклоницима ликовне уметности саопштава нешто важно кроз ритуалну лакоћу цртања, која се проналази на радовима Драгана Лубарде. Цртање је за Верицу читање света изнутра. Верица да користи и уље на платну и вели, да су јој уз пејзаже драги мотиви животиња, које културолошки посматрано, како каже историчар уметности, имају важно место у нашој личној и колективној уобразиљи.

Ова сликарка, историчарка уметности и песникиња, признаје да су јој мисли, кад седне за штафелај, усмерене и на свакодневицу.  

– Ја славим живот и тражим доброту у људима, а сваки човек је поседује. То се препознаје и у мом ликовном и песничком рукопису. Волим природу и трудим се да живим поштујући њене принципе, јер ме надахњује.Чула су ми више окренута ка спољном свету. За разлику од писања коме погодује самоћа, за сликарство ми је потребан импулс који добијам од околине. Могу да одем у неки предео где царује тишина и ако немам прилику да раширим платно, надахнута лепотом, импресије преносим кад се вратим у атеље – објашњава Илићева. У песмама запажено место даје женама које су нежне, а јаке. Верица је за своје поетско стваралаштво награђивана.

Многе савете у раду добијала је од Моме Капора, који је, како радо истиче, отворио и њену прву изложбу. Верица Илић члан је УЛУС-а, излагала је на више од осамдесет групних и 18 самосталних поставки. Ова уметница у УК „Божидарац” држи часове цртања и сликања. Полазници њене школе Станислава Викало и Бранко Будановић представили су овом приликом своје радове. У уметничком савету галерије били су Пеђа Вукићевић, Здравко Вучинић, Маријо Ђиковић и Бранка Милић. У поетском програму учествовали су песници Миљан Ивановић, Маја Белегишанин и Биљана Каравидић, као и „Јефимијине везиље” – Светлана Јовић, Валентина Златановић Марковић, Вања Парача, Наташа Радосављевић и Верица која је такође члан ове поетске групе, коју је окупио и синоћ представио Живко Николић. Поставка се може погледати до 15.новембра.