Konak utehe za breme stradanja

Svakome ko poseti Jasenovac – mesto svirepih zločina protiv čovečnosti počinjenih u NDH u toku Drugog svetskog rata i najveće gubilište u nacionalnoj istoriji srpskog naroda – breme stradanja, krvi, uništavanja toliko je veliko da srce traži utehu, molitvu, da se zapali sveća, da se u nečemu višem od nas potraži mir i spokoj. Da oni koji dođu da odaju poštu jasenovačkim žrtvama s ovog strašnog mesta na kome tišina ječi ne bi otišli ispunjeni gorčinom, besom, mučninom već sa dubokom nadom, nakon obilaska spomen-područja dolaze u manastir Rođenja Svetog Jovana Krstitelja. Tu pronalaze utehu, dočarao je episkop pakračko-slavonski Jovan. Ova svetinja nalazi se na mestu gde je nekada bila velika srpska pravoslavna crkva, srušena 1941. godine. Avgusta te zloslutne godine osnovan je jedan od najvećih i najstrašnijih logora smrti u Evropi u kome je stradalo najviše naših predaka.  

– U vreme patrijarha Germana prvo smo obnovili crkvu koja se ovde nalazila, a nekada je bila dvostruko veća. Ovom narodu, naročito onima koji su živeli ovde i onima koji su bili glavne žrtve ovog logora, ovaj hram doneo je utehu i to se videlo jer se prelomila, promenila se narodna duša za jedan jedini dan. Bio je to 2. septembar 1984. godine, najveći skup u Jasenovcu, kada je osveštan ovaj hram – govorio je vladika o manastiru koji je bio jedan od njegovih prioriteta otkako je pre devet godina postao episkop pakračko-slavonski.

Crkvu u Jasenovcu, kako je objasnio, osveštao je patrijarh German, koji je na tronu Srpske pravoslavne crkve bio pre patrijarha Pavla, ali je i potonji patrijarh Pavle bio prisutan kada je osveštan ovaj hram.

– Od 2000. godine ovo je, ne samo crkva nego i manastir. Ovde žive sestre monahinje koje su došle iz naših ali i raznih krajeva sveta upravo zato da bi onaj koji dolazi na ovo strašno mesto imao pruženu ruku i ljubav, da bi imao gde da bude dočekan da zapali sveću u bilo koje doba dana i noći – besedio je episkop. Slušalo ga je stotinu đaka i profesora dve beogradske gimnazije, Osme i Zemunske, koji su nedavno u okviru prve studijske posete Jasenovcu, nakon obilaska spomen-područja, u ovom manastiru zapalili sveće žrtvama genocida. Upijali su svaku reč koju bi izustio vladika, a s gimnazijalcima je proveo čitav dan, bio im je domaćin. Episkop Jovan je predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, matične muzejske ustanove Republike Srbije odgovorne za negovanje kulture sećanja na žrtve genocida u Drugom svetskom ratu. On je i predsednik Odbora za Jasenovac Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Osam godina radio je u Međunarodnom institutu za proučavanje Holokausta „Jad Vašem”. Stručnjak je svetskog renomea, ili đačkim rečnikom – živa enciklopedija. Njegova osobena pojava, očito gostoprimstvo, neskrivena radost i posvećenost razgovoru s mladima na putu negovanja kulture sećanja zasnovane na znanju, ostavila je snažan utisak na gimnazijalce.  

− Najčuveniji naučnik koji se bavi Holokaustom na svetu Juda Bauer, koji je i moj lični prijatelj, rekao je da je Jasenovac, ako ništa, bio strašniji od bilo kog nemačkog logora. Ovo nije nikakvo samo prosto spomen-područje, ovo je kao Kosovo polje, Gazimestan, Gračanica – svetinja koja je promenila celo biće našeg naroda – objašnjavao je episkop đacima.

Da bi sa stratišta otišli sa dubokom nadom, vladika je rečima ilustrovao da nadu pokazuje stari Jevrejin koji je podigao dete pedeset i neke godine prošlog veka rekavši da je to dete „osveta” naroda koji je trebalo da nestane, da im se trag zatre a preživeo je, živi i dalje, stvara, piše, slika, tvori lepotu, nauku...

− Matematička gimnazija u Beogradu je naša osveta, jedna od najboljih škola Evrope koja daje studente i Harvardu i Kembridžu, proizvodi najumnije ljude našeg naroda da se ponosimo njima – naveo je kao primer vladika.

Ukazao je đacima da bi trebalo da posete i grobna polja Jasenovca u Republici Srpskoj, da vide hektare jasenovačkih grobnica, uleglih kako su se tela razlagala, ali i isto tako strašno ćutanje koje tamo vlada.

− Isto je kao ćutanje na Veliku subotu u Jerusalimu kada čekamo vaskrsenje da se desi. Nema plača, nema tugovanja, ima ono što se u drevnom grčkom jeziku zove harmolipija, koje prevodimo na naš savremeni jezik kao tugoradovanje, to jeste tuga i istovremeno i pobeda. Ne zaboravite, mi smo jedini evropski narod uz Ruse koji se istinski pobunio i borio. Uz ogromne, stravične žrtve mi smo pobedili najveću zver u istoriji čovečanstva. Život možete ovde okusiti kao nigde drugde na svetu. Ovde tek saznaje čovek ko je, šta je, istinski šta ovaj narod nosi, kud idete, kome pripadate, ali i ono što je najvažnije, a to je da lično, svojom voljom i snagom možete da činite čuda. E to vam istinski želim kao gimnazijalcima, da činite čuda, da nosite svoj život sa sobom i živite u punoći, srećno vam i blagosloveno bilo – zaključio je vladika Jovan.

Obnovljena Istraživačka biblioteka – ogroman akademski rad tek predstoji

Glosa: Od 1931. do 1941. ovde je došlo do uvećanja stanovništva, ali ’41. nije izvršen popis, a jedan od najvećih problema je koliko je bilo ljudi. Vladika Nikolaj je govorio o 700.000 srpskih žrtava u NDH, a on je znao da bude precizan. Vršeni su brojni pojedinačni popisi po srezovima, po opštinama, crkva je vršila popise tri puta od 1945. Mnogo materijala postoji, ali on nikada nije centralizovan u jednoj instituciji, naveo je vladika Jovan

Istraživačka biblioteka u Jasenovcu bila je srušena do temelja, ali je nedavno završena potpuna obnova ovog zdanja u kome se sabiraju spisi, dokumenta, knjige –građa za istraživački rad o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu. Direktorima Osme i Zemunske beogradske gimnazije pred pragom ove kuće vladika Jovan darivao je knjige da obogate školske biblioteke. Zatim ih je zamolio da vremešno štivo, literaturu koja se odnosi na period Drugog svetskog rata a skuplja prašinu na školskim policama, ne bacaju nego doniraju ovom istraživačkom centru. Đacima je postavio nagradno pitanje: „Da li znate, ko pogodi dobija knjigu odmah od mene, koja je institucija u socijalističkoj Jugoslaviji bila zadužena za istraživanje Jasenovca?” Neko je rekao crkva. „Kako je crkva mogla da istražuje, otkud njoj instituti, arhivi i istoričari. Šta mislite?”, podsticao ih je. Niko nije znao. Ogovorio je episkop: „Odeljenje instituta za historiju radničkog pokreta Hrvatske u Slavonskom brodu, jedan čovek, i on je poginuo osamdesetih i nestao je rukopis njegovih knjiga o Jasenovcu. I mi kažemo znamo o Jasenovcu. Šta znamo?” Uglavnom tuđe priče – rekao je neko iz mase.

− Nama tek predstoji ozbiljan rad. Od 1931. do 1941. godine ovde je, prirodno, došlo do uvećanja stanovništva, ali ’41. nije izvršen popis, a jedan od najvećih problema je koliko je bilo ljudi. Vladika Nikolaj je govorio o 700.000 srpskih žrtava u NDH, a on je znao da bude precizan. Vršeni su brojni pojedinačni popisi po srezovima, po opštinama, crkva je vršila popise tri puta od 1945. godine. Mnogo materijala postoji, ali nikada taj materijal nije centralizovan u jednoj instituciji, da se sve pobroji i uporedi. Primera radi, popis orahovački uradio je jedan kaluđer, otac Leontije Alavanja koji je sad u Americi. Popisao je 1985/86. godine žrtve iz desetak malih sela iz okoline manastira Orahovice. Iz tog spiska mi smo dobili 129 nepoznatih imena. Tako da i te kako ima prostora i materijala za istraživanje a ogroman posao tek predstoji – ukazao je vladika Jovan izražavajući nadu da se među gimnazijalcima nalaze i budući istraživači i naučnici koji će u svom akademskom radu koristiti izvore iz Istraživačke biblioteke u Jasenovcu.