Poslednja krečna peć u Fruškogorju

Sremska Mitrovica – Paljenje krečnih peći, po kome se znalo da je jesen stigla u Ležimir, na obronke Fruške gore, već odavno je slika koja postoji samo u sećanjima. Desetak ovdašnjih krečara, pritisnutih teretom godina, zatvorilo je svoje furune, a mlađi taj posao nisu prigrlili, jer teško je lomiti fruškogorski kamen dolomit, prevoziti ga, slagati i peći. A od tog dolomita dobijan je najbolji domaći kreč, beo kao golubica, a jeftin. Ne škripe više seoske taljige šorovima, ne odjekuje povik: „Kreča, evo kreča, belog ko labudica...”. Ne trče za taljigama ni derani seoski, začikavajući prodavce uzvicima: „Evo kiše, evo kiše!”. Jer, kiša je bila najveći neprijatelj krečara...

Na poljani kraj Ležimira, međ porušenim pećima krečarskim, jedna još stoji i kao da prkosi vremenu. Nije to više krečna peć čuvenog krečara Stojana Žabića (49), već njegove supruge Gospave (47). Ona se bori sa kamenjem, vuče drva, loži i gasi furunu. Kreč više ne vozi po sremskim selima, prodaje ga kod kuće. Dve peći godišnje podloži Gospava, isprži četiri tone kreča. A nekad ovo beše unosno zanimanje.

– Stojan mi se razbole pre nekoliko godina, pa sam morala da preuzmem posao. On mi je sada nešto kao savetnik. Imamo malo zemlje, pa krečom dopunjavamo budžet. A kupci retki, Sremci više ne kreče kuće u belo, mnogo je sada raznih drugih farbi – priča nam Gospava, prisećajući se kako je nekada u jesen, noću, Fruškogorje na zažareni dolomit mirisalo:  – Kamen bi se naslagao u peć, a onda se 24 sata ložilo. Za jednu turu pečenja ode šest metara drveta, a dobiju se dve tone kreča. Posle loženja peć se hladi 12 dana, pa tek onda vadi kreč. Nije lako, ali nastaviću dok me snaga drži, još koju godinu, pa ću i ja ugasiti peć. Sa mnom će nestati krečara u Fruškoj gori – setno govori Gospava.