Последња кречна пећ у Фрушкогорју

Сремска Митровица – Паљење кречних пећи, по коме се знало да је јесен стигла у Лежимир, на обронке Фрушке горе, већ одавно је слика која постоји само у сећањима. Десетак овдашњих кречара, притиснутих теретом година, затворило је своје фуруне, а млађи тај посао нису пригрлили, јер тешко је ломити фрушкогорски камен доломит, превозити га, слагати и пећи. А од тог доломита добијан је најбољи домаћи креч, бео као голубица, а јефтин. Не шкрипе више сеоске таљиге шоровима, не одјекује повик: „Креча, ево креча, белог ко лабудица...”. Не трче за таљигама ни дерани сеоски, зачикавајући продавце узвицима: „Ево кише, ево кише!”. Јер, киша је била највећи непријатељ кречара...

На пољани крај Лежимира, међ порушеним пећима кречарским, једна још стоји и као да пркоси времену. Није то више кречна пећ чувеног кречара Стојана Жабића (49), већ његове супруге Госпаве (47). Она се бори са камењем, вуче дрва, ложи и гаси фуруну. Креч више не вози по сремским селима, продаје га код куће. Две пећи годишње подложи Госпава, испржи четири тоне креча. А некад ово беше уносно занимање.

– Стојан ми се разболе пре неколико година, па сам морала да преузмем посао. Он ми је сада нешто као саветник. Имамо мало земље, па кречом допуњавамо буџет. А купци ретки, Сремци више не крече куће у бело, много је сада разних других фарби – прича нам Госпава, присећајући се како је некада у јесен, ноћу, Фрушкогорје на зажарени доломит мирисало:  – Камен би се наслагао у пећ, а онда се 24 сата ложило. За једну туру печења оде шест метара дрвета, а добију се две тоне креча. После ложења пећ се хлади 12 дана, па тек онда вади креч. Није лако, али наставићу док ме снага држи, још коју годину, па ћу и ја угасити пећ. Са мном ће нестати кречара у Фрушкој гори – сетно говори Госпава.