Gas, gas, u propast

Kad je počelo umnožavanje TV stanica i upisivanje njihovog logotipa u gornji desni ugao ekrana, valjalo se navići na to remećenje osnovne slike tekućeg programa. U međuvremenu se uobičajilo i ispisivanje najava, reklamnih poruka, najnovijih vesti, te više nijedna emisija nije ostala samo svoja, kao prostor zaštićen od svakovrsnog dodavanja, a posebno što interne što eksterne „ekonomske propagande”.

Elem, na pomenuti zaštitni znak više se ne obraća pažnja. A i bolje, jer bi to gledaoca dovodilo u sasvim šizofrenu situaciju. Daljinski upravljač kao da se pokvario, TV kanali kao da su se zamrsili. Na TV Pink se kod Slavka Beleslina pojavljuje Aleksandar Vučić sa ekskluzivnom izjavom kom se partijskom carstvu konačno privoleo, u emisiji potpuno sličnoj „Poligrafu” na B 92 i sa voditeljem koga bi svaki ozbiljan informativno-politički tim samo poželeti mogao. Na Televiziji B 92 sve šljašti i prašti od svetla i zvuka, u „Operaciji trijumf” peva Jelena Karleuša, a lepa Seve izvija se uz šipku dok naokolo oduševljeno odjekuje „Gas, gas”. Pri tom je njen nastup znatno glamurozniji nego nedavno na TV Pink u emisiji „Amidži šou”gde se (da se sad ostale stilske odlike programa ne pominju) muzika izvodi skromno i skučeno.

          Pa onda – serije. Sa onom karakterističnom bosanskom govornom melodijom, a „nacionalno mešovitim” junacima. Taman gledalac shvati da je bio na Pinku i u Banjaluci, negde krajem šezdesetih, a na RTS-u ga dočeka neko slično, mada nešto modernije društvance. Tamo „Dugo, toplo ljeto”, ovde „Lud, zbunjen, normalan”. I taman zapamti gde su ludi i zbunjeni, kad neko novi najavljuje seriju sa ludilom u naslovu. Čisto ludilo!

          Ako televizije smatraju da ih takvo planiranje i programiranje ne vodi u propast – njihova stvar.

          A gledalac koji se umori od svega pobrojanog, neka ide na „Histori”. Na šta god da trenutno naiđe, garantovano će se tu i zadržati. Pri tom uopšte nije važno šta su mu lična interesovanja, kakvo mu je obrazovanje, koji mu je uzrast. Svaka priča na „Historiju” ispričana je tako da „uhvati, pa ne pušta”. Svaki saopšteni podatak deluje kao značajno otkriće. Dokumentarna građa plasira se romanesknim postupkom. Putovanje kroz prostor i vreme predstavlja se kao uzbudljiva avantura duha...

„Histori” maestralno pokazuje da sve može da bude povod za izvrsnu televizijsku emisiju, da svaki minut proveden uz nju ima smisao i opravdanje i nijedan nije protraćen. Priča o običnoj cigli, recimo: kako je izmišljena, kako je pravljena, kako je upotrebljavana, kako je ukrašavana... od drevne Mesopotamije do savremene Holandije. Uz ilustracije umetničkim delima, arhivske snimke, stručna objašnjenja i demonstracije tehnoloških postupaka, sve do posete Muzeju cigle u Beču, teče program zanimljiv, pametan, zabavan... Rečju – neodoljivo!