Partizani su borbom stekli legitimitet

Autor teksta „Pravo na istinu”, objavljenog 7. novembra, g. Vladimir Slijepčević okrivljuje osamdesetogodišnju komunističku propaganda za to što su četnici smatrani ubicama i koljačima i navodi da se ona osetila i u ratovima devedesetih godina. Odmah na početku g. Slijepčević tvrdi da je četnički pokret bio legalan i legitiman, što stoji. Ali očigledno ne zna, ili je zaboravio, jednu „sitnicu”: legitimitet je promenljiva kategorija, nije dat jednom zasvagda, već se stiče borbom, a često gubi nečinjenjem ili pogrešnom politikom. U istoriji čovečanstva bezbroj je takvih primera. Partizani su borbom stekli legitimitet, dok su ga četnici izgubili.

Kad se već pominju devedesete godine prošlog veka, što je zanimljiva konstrukcija, dozvolite da istaknem: četnike nisu dehumanizovali niti demonizovali komunisti, već njihova nedela, koja niko ne može da negira. Mi koji smo devedesetih živeli van Srbije bili smo u prilici da na svetskim televizijama vidimo Bošnjake kako izjavljuju: „Nećemo da živimo s četnicima”. Nisu njima smetali ni Srbi, ni komunisti, već ideologija onih što su se pojavili sa šubarama i kokardama, koje su ih asocirale na pokolje muslimanskog stanovništva po Bosni i Sandžaku, o čemu je reč u knjizi V. Dedijera i A. Miletića „Genocid muslimana 1941–45”.

U pravu je g. Slijepčević kad kaže da ako neko u regionu hoće da naruži Srbina tvrdi da je četnik. Nije jasno zašto autoru to smeta, kad su četnici po njemu „dobri momci”. Činjenica je da se i dan-danas na njihovo pominjanje mnogima diže kosa na glavi. Niko ne može da ostane ravnodušan na stradanje Darinke Radović iz Rajkovca i njenih maloletnih kćeri (o kojima je potresnu poemu „Imala sam dve golubice i Srbiju” ispevao veliki pesnik Vasko Popa), bebe Milutina i onih nesrećnika u selima u podnožju Bukulje, oko Paraćina, Jagodine i Ćuprije, čiji potomci svake godine polažu cveće na spomenike zaklanima. Avalski korpus ni mrava nije zgazio, sem što je poklao mučenike u Vraniću, čak i dete u kolevci. Slavimo Gorana, ali ne kažemo ko je ubio njega i naučnika dr Simu Miloševića. Ljubitelji četnika bi da zatru NOB. Bolje bi bilo da se zapitaju šta su dobro njihovi preci doneli Srbiji i šta se dobilo povampirenjem četničkih ideja devedesetih, sem to što su Srbi demonizovani, a ugled Srbije srozan, od čega ni dan-danas ne možemo da se oporavimo.

Tačno je da je kralj pozvao Dražu da se sa svojim snagama stavi pod komandu Tita i učestvuje u oslobađanju zemlje. Formiranje vlade nema veze s tim. Prioritet je imalo oslobađanje zemlje. Dražino je bilo da ratuje i izvršava naredbe, a ne da vodi politiku, u čemu se nije snalazio. Čas je bio za Jugoslaviju, čas za veliku Srbiju, a oni koji nisu Srbi za njega su „nenacionalni elementi”. Šta li beše ono njegovo „čistite”? Ideja krvi i tla poražena je u Nemačkoj 1945. Draža nikad nije izdao proglas u kojem se jugoslovenski ili srpski narod poziva na ustanak. Štapski oficir i ministar vojni čekao je da Sovjeti iskrvare i Englezi stignu na granicu, pa da onda diže ustanak. Odbivši da izvrši naredbu kralja i pobegavši u Bosnu, on postaje odmetnik i legitimna meta. To bar monarhisti znaju.

Što se tiče mlađanog kralja, on se u ratno vreme ženio. U vreme kad je u Britaniji vladala oskudica hrane, a bolji restorani imali isti jelovnik kao narodski pabovi, kralj se žalio da nema gde da izvede verenicu na večeru. Stari lisac Čerčil poveo ga je da prisustvuje nekoj vojnoj manifestaciji, pa je vidno nezainteresovanog kralja upitao: „Da li vam je dosadno, veličanstvo?” Protiv kraljeve ženidbe bili su i Slobodan Jovanović i kraljica majka, a Crnjanski je tom namerom bio užasnut. Smatrao je neprimerenim da se kralj ženi u vreme kad je srpski narod izložen najstrašnijem stradanju i da se pravi nekakva proslava, koju je on nazvao „krvavom daćom”. Lament da je kralj bio mlad i pod prisilom dao pomenuti proglas, da mu je Čerčil možda „prislonio revolver na čelo”, govori više o kraljevom karakteru. Pitanje je kakva je to osoba koja jedno misli, drugo radi i govori i kome je potreban takav saveznik.

Što se tiče tvrdnje da je silama pobednicama iz više razloga odgovaralo da na vlast u Jugoslaviji dođu komunisti – to ne stoji. Pred kraj rata broj partizanskih boraca pod oružjem iznosio je oko 700.000, dok se četnički pokret osuo, pa je saveznicima jedino preostalo da prihvate realnost na terenu. Partizani su se borili i Jugoslaviju oslobodili i zbog toga su zvanično priznati za savezničku armiju, a četnici su sramno, s Nemcima i domaćim kvislinzima, pobegli preko granice.

Jugoslavija je bila miljenica posleratne antifašističke Evrope, o čemu svedoči planetarni ugled koji je imala.

Lj. Korać