Партизани су борбом стекли легитимитет

Аутор текста „Право на истину”, објављеног 7. новембра, г. Владимир Слијепчевић окривљује осамдесетогодишњу комунистичку пропаганда за то што су четници сматрани убицама и кољачима и наводи да се она осетила и у ратовима деведесетих година. Одмах на почетку г. Слијепчевић тврди да је четнички покрет био легалан и легитиман, што стоји. Али очигледно не зна, или је заборавио, једну „ситницу”: легитимитет је променљива категорија, није дат једном засвагда, већ се стиче борбом, а често губи нечињењем или погрешном политиком. У историји човечанства безброј је таквих примера. Партизани су борбом стекли легитимитет, док су га четници изгубили.

Кад се већ помињу деведесете године прошлог века, што је занимљива конструкција, дозволите да истакнем: четнике нису дехуманизовали нити демонизовали комунисти, већ њихова недела, која нико не може да негира. Ми који смо деведесетих живели ван Србије били смо у прилици да на светским телевизијама видимо Бошњаке како изјављују: „Нећемо да живимо с четницима”. Нису њима сметали ни Срби, ни комунисти, већ идеологија оних што су се појавили са шубарама и кокардама, које су их асоцирале на покоље муслиманског становништва по Босни и Санџаку, о чему је реч у књизи В. Дедијера и А. Милетића „Геноцид муслимана 1941–45”.

У праву је г. Слијепчевић кад каже да ако неко у региону хоће да наружи Србина тврди да је четник. Није јасно зашто аутору то смета, кад су четници по њему „добри момци”. Чињеница је да се и дан-данас на њихово помињање многима диже коса на глави. Нико не може да остане равнодушан на страдање Даринке Радовић из Рајковца и њених малолетних кћери (о којима је потресну поему „Имала сам две голубице и Србију” испевао велики песник Васко Попа), бебе Милутина и оних несрећника у селима у подножју Букуље, око Параћина, Јагодине и Ћуприје, чији потомци сваке године полажу цвеће на споменике закланима. Авалски корпус ни мрава није згазио, сем што је поклао мученике у Вранићу, чак и дете у колевци. Славимо Горана, али не кажемо ко је убио њега и научника др Симу Милошевића. Љубитељи четника би да затру НОБ. Боље би било да се запитају шта су добро њихови преци донели Србији и шта се добило повампирењем четничких идеја деведесетих, сем то што су Срби демонизовани, а углед Србије срозан, од чега ни дан-данас не можемо да се опоравимо.

Тачно је да је краљ позвао Дражу да се са својим снагама стави под команду Тита и учествује у ослобађању земље. Формирање владе нема везе с тим. Приоритет је имало ослобађање земље. Дражино је било да ратује и извршава наредбе, а не да води политику, у чему се није сналазио. Час је био за Југославију, час за велику Србију, а они који нису Срби за њега су „ненационални елементи”. Шта ли беше оно његово „чистите”? Идеја крви и тла поражена је у Немачкој 1945. Дража никад није издао проглас у којем се југословенски или српски народ позива на устанак. Штапски официр и министар војни чекао је да Совјети искрваре и Енглези стигну на границу, па да онда диже устанак. Одбивши да изврши наредбу краља и побегавши у Босну, он постаје одметник и легитимна мета. То бар монархисти знају.

Што се тиче млађаног краља, он се у ратно време женио. У време кад је у Британији владала оскудица хране, а бољи ресторани имали исти јеловник као народски пабови, краљ се жалио да нема где да изведе вереницу на вечеру. Стари лисац Черчил повео га је да присуствује некој војној манифестацији, па је видно незаинтересованог краља упитао: „Да ли вам је досадно, величанство?” Против краљеве женидбе били су и Слободан Јовановић и краљица мајка, а Црњански је том намером био ужаснут. Сматрао је непримереним да се краљ жени у време кад је српски народ изложен најстрашнијем страдању и да се прави некаква прослава, коју је он назвао „крвавом даћом”. Ламент да је краљ био млад и под присилом дао поменути проглас, да му је Черчил можда „прислонио револвер на чело”, говори више о краљевом карактеру. Питање је каква је то особа која једно мисли, друго ради и говори и коме је потребан такав савезник.

Што се тиче тврдње да је силама победницама из више разлога одговарало да на власт у Југославији дођу комунисти – то не стоји. Пред крај рата број партизанских бораца под оружјем износио је око 700.000, док се четнички покрет осуо, па је савезницима једино преостало да прихвате реалност на терену. Партизани су се борили и Југославију ослободили и због тога су званично признати за савезничку армију, а четници су срамно, с Немцима и домаћим квислинзима, побегли преко границе.

Југославија је била миљеница послератне антифашистичке Европе, о чему сведочи планетарни углед који је имала.

Љ. Кораћ