Врање – Велики товар сиромаштва које су на себи носили људи у вароши врањској, насликаће бројеве са избора из новембра 1920. године за Скупштину Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС). Највећи број гласова добиће кандидат Комунистичке партије Југославије (бољшевика) Филип Филиповић. У Краљевини СХС, из шест општина тадашњег Врањског округа право гласа имало је 11.090 грађана. Листа коју је предводио Филиповић добила је 4.905 гласова. Сима Погачаревић 1930, са своје 22 године, постаје члан Комунистичке партије Југославије.

Породица Погачаревића била је хаџијска, а Сима је био једно од осморо деце Михајла и Параскеве Погачаревић. Болест је косила новорођену децу, а преживели су синови Стојан и Сима и кћерке Александра, Славка и Зорка.

По повратку из војске 1931. године Сима Погачаревић потпуно се посвећује партијском раду. По налогу оца Михајла, ради као столар у столарској радионици Стојана Машутка, али се усавршава на идејама левице из Русије, чита Лењина, Троцког, Горког. Његов наочити лик постаје препознатљив у варошком животу. Не устручава се да јавно говори о обесправљености радника.

Комунистички рад Погачаревића обележен је првом акцијом 1932, када заједно са симпатизерима усред Врања растура 400 летака са темељним принципима КПЈ. Тада постаје шире уочљив његов комунистички рад и идеолошки потенцијал.

Априлски слом 1941. године дочекаће у концентрационом логору „Међуречје” код Ивањице, где је био заточен. Немачке окупационе јединице улазе у Врање 9. априла, а 22. априла град препуштају бугарским окупационим јединицама. Повратак у Врање за Симу је инспирација за мобилизацију. Почиње да живи илегално. Агитује против прихватања промене назива улица у родном граду. Бори се против принудног уписа ученика у тада бугарску гимназију „Бора Станковић” која изводи наставу на језику окупатора.

Зазимило је жестоко тог децембра 1941. године над брдима изнад Врања. Снег мекан током целе ноћи вејао је над Крстиловицом. Земуница ушушкана на „Добрим водама” да је нико не може видети, а још мање прићи. Било је то до тада за партизане тајно место у коме су се крили.

„Из Скопља сам крајем новембра дошао у Врање, како бих од Драгутина Николића, зидара, сазнао више о скривници партизана на брду изнад Врања”, сведочио је на суђењу  оптуженом Николићу, 22. јануара 1945. године Костадин Р. Балкански, начелник агената Бугарске војске у време окупације.

Раном зором 21. децембра, под јаком снежном вејавицом бугарски војници су дошли до земунице. У размени ватре убили су Симу Погачаревића и још двојицу његових сабораца. Погачаревић је на дан смрти имао тридесет три године. Тада су погинули и Славко Пешић Буна и Благоје Стојановић Содерце. Тела партизана идентификовао је нико други но Драгутин Николић, који је одабран као искусан грађевинац и проверени присталица комуниста да ради на изградњи и уређењу земунице за партизане. Све њих лично је познавао. Често је долазио у Врање по алат и материјал. Ухапшен је као сарадник комуниста од стране бугарске полиције у Врању и под претњом смрћу постао је њихов доушник и сарадник. То је и довело да акције у којој је настрадао вођа партизана. Тако се прича у Врању...

Чињеница је да је Николић 7. септембра 1944. године ухапшен као „народни непријатељ”, по истрази коју је водила ОЗНА. Војни суд 13. Корпуске војне области покренуо је поступак у коме је саслушано петнаест сведока. Пресуђено је 26. јуна када је „окривљеном Драгутину Николићу изречена пресуда на смрт стрељањем”.

Све смртне пресуде су по тадашњим правилима обавезно слате Војном суду, при Главном штабу Србије у Крагујевац. Његову жалбу Војни суд је усвојио и поништио пресуду Војног суда из Врања. Николићу се тада губи сваки траг и његова судбина је до дана данашњег остала тајна. И остала је сумња у вези са разлогом поништавања првостепене пресуде, а не зна се ни где су завршили судски списи из Војног суду у Крагујевцу

Указом Президијума Скупштине ФНРЈ Сима Погачаревић је 20. децембра 1951. године проглашен за народног хероја. Он је први народни херој из Врања, где се и данас могу чути различите приче о његовој погибији. Почетком шездесетих година прошлог века Фабрика намештаја у Врању добила је име по овом партизанском хероју. Име Симе Погачаревића се временом претворило у акроним, по којем је фабрика из Врања постала познати бренд Југославије и Србије – „Симпо”.

Павловић: Потребна су темељна истраживања у Србији и у бугарским архивима

Историчар др Момчило Павловић подсећа да је Врањски партизански одред, опкољен од Бугара, претрпео велике губитке у борбама 21. децембра. „Тада су погинула 22 припадника одреда. Ова војна формација сведена је на чету која се потом припојила Кукавичком партизанском одреду. Сима Погачаревић, са својим саборцима покушао је да из земунице пребегне ка планини Кукавици. Због јаке зиме то није успео. Вратили су се у земуници на ’Добрим водама’. Страдао је са малом групом партизана у неравноправној борби”, наводи Павловић.

Он додаје да су „историчари 1973. године повели полемику о погибији народног хероја Симе Погачаревића, када  су се чули контроверзни ставови”. „За потпуно прецизни одговор на ову тему потребна су темељна истраживања како у Србији, тако и у архивима Бугарске. Просто је невероватно да су из архива у Србији нестали судски списи за такав један случај, када је Војни суд у Врању изрекао смртне казну која никада није извршена”, наводи овај историчар за „Политику”.