Uspeo je da uz sve nedaće ostane umetnik

Komemorativni skup povodom smrti glumca Žarka Lauševića održan je juče u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na čijoj sceni je ostvario brojne uloge, o čemu svedoči retrospektiva njegovih najznačajnijih uloga koje su prikazane na video-bimu: „Bal”, „Valjevska bolnica”, „Pozorišne iluzije”... U prvom redu sedeli su članovi Lauševićeve porodice. Brojni prijatelji, kolege, poklonici Lauševićeve glume došli su da se oproste od dramskog umetnika koji je svojim ulogama pomerao granice. Među prvima stigli su: Milan Caci Mihailović, Petar Božović, Vesna Čipčić, Radoš Bajić, Branka Petrić, Dragan Bjelogrlić, Branka Pujić... ministar Ivica Dačić, Zoran Živković, Vuk Drašković...

– Danas se opraštamo od našeg prijatelja, druga, kolege, glumca, našeg Žarka Lauševića. Prvi put zaigrao je na ovoj sceni 1981. godine u predstavi „Raskršće”. Ovde je ostvario uloge u brojnim predstavama i svojim talentom, umećem i ulogama obeležio taj period i istoriju JDP-a. Ostavio je neizbrisiv trag u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji. Žarkov život bio je jedinstven, baš kao i njegov talenat. Napustio nas je 15. novembra 2023. godine. Molim vas da mu minutom ćutanja odamo počast – kazala je Tamara Vučković Manojlović, direktorka JDP-a, na početku tužnog skupa povodom oproštaja od Žarka Lauševića.

– Kad smo bili klinci pored ostalog igrali smo se i pozorišta. Bilo je divno. Upoznali smo jednog starijeg druga, zvao se Sloba Milatović. Napravili smo pozorište „Dodest”. Došao je jednog dana jedan klinac, fino očešljan sa velikom dioptrijom, rumen u obrazima. To je bio Žarko. Posle je Sloba napravio predstavu o Marku Kraljeviću. Žarko je bio Šarac, a ja Buzdovan. Obišli smo celu Jugoslaviju. To pozorište „Dodest” postalo je ozbiljno pozorište. Ah, govorili smo i poeziju. Obično bih ja Vita Nikolića, a Žarko meni Lesa Ivanovića... – prisetio se Milutin Mima Karadžić svog ranog druženja sa Žarkom Lauševićem.

– Kopajući po stihovima koje bih mogao da mu podarim, pronašao sam stihove za koje sam mislio da ih je Žarko napisao, a zapravo je Branko Miljković. „Završiće se putovanje ostaće tišina. To čemu se molite je žalosni slavuj, ljubav nikada nije završena. Čega ima ljudskog u patnji? Dan odjekuje, zvezde stoje. Prazno srce, prazna scena, a mene nema, ali ima ljubavi moje...” – rekao je Voja Brajović, dok je Dragan Bjelogrlić, ne skrivajući tugu, kazao:

– Kada odu najveći, svet zastane, zvezde se uskomešaju, disanje se zaustavi, srce se stegne, a nebo se otvori da primi velikana. Postajemo zbunjeni sa ogromnom prazninom. Žarka sam voleo da gledam na sceni i platnu, voleo sam da ga čitam, njegove slike i crteže, voleo sam sa njim da radim. A najviše sam voleo da pričam sa njim.

Otišao je zauvek, brže no ikad, kako je kazala Vida Ognjenović, i na duže no ikad, i nemamo snage da ovaj njegov odlazak prihvatimo. Nagovestio ga je njegov poklon publici sa scene Sava centra pre desetak dana. Ne bi Žarko bio Žarko da nije naslutio blizinu odlaska, niti bi Žarko bio Žarko da ga ta slutnja nije naterala da iz bolesničke postelje ubedi lekare da mu pomognu da dođe i da se pokloni publici na premijeri filma u kojem je igrao.

– I ne pitajte više za kim zvona zvone, ni ko je bio Žarko Laušević. Žarko je, Žarko je Žarko. Došao je među nas iz nekog svoga mitonosnog sveta i postao mitska pozorišna pojava. Došao je s mnogo raznih umetničkih darova, a njegova ličnost ih je učinila srodnim. Tražio je nemoguće, jer je i sam bio iznad mogućeg. Tako je i živeo. Surovom samoanalizom ispitivao je svet i svoju savest da sa njom izađe na čistinu. Da je muči proveravanjem detalja, da je linčuje sumnjom da je njegova situacija ubrzala smrt bližnjih. Tako je uspeo da uz sve nedaće ostane umetnik, osetljiv, blag i osećajan, inteligentan, pronicljiv i mudar na način starinski, a čist i nežan kao dete. I da uprkos svemu, gorljivo sačuva krhko biće ljubavi i nade. Zbogom neponovljivi Žarko. Neka su ti povratak u mit i beskrajni boravak u našem sećanju lakši no što ti je bio život – poručila je Vida Ognjenović.

Od Žarka Lauševića oprostili su se i Svetozar Cvetković, Svetlana Bojković posredstvom video-poruke, Irfan Mensur, Milan Marić, Petar Božović... uz suze, aplauz i reči: „Zbogom, legendo”.