Успео је да уз све недаће остане уметник

Комеморативни скуп поводом смрти глумца Жарка Лаушевића одржан је јуче у Југословенском драмском позоришту, на чијој сцени је остварио бројне улоге, о чему сведочи ретроспектива његових најзначајнијих улога које су приказане на видео-биму: „Бал”, „Ваљевска болница”, „Позоришне илузије”... У првом реду седели су чланови Лаушевићеве породице. Бројни пријатељи, колеге, поклоници Лаушевићеве глуме дошли су да се опросте од драмског уметника који је својим улогама померао границе. Међу првима стигли су: Милан Цаци Михаиловић, Петар Божовић, Весна Чипчић, Радош Бајић, Бранка Петрић, Драган Бјелогрлић, Бранка Пујић... министар Ивица Дачић, Зоран Живковић, Вук Драшковић...

– Данас се опраштамо од нашег пријатеља, друга, колеге, глумца, нашег Жарка Лаушевића. Први пут заиграо је на овој сцени 1981. године у представи „Раскршће”. Овде је остварио улоге у бројним представама и својим талентом, умећем и улогама обележио тај период и историју ЈДП-а. Оставио је неизбрисив траг у југословенској и српској кинематографији. Жарков живот био је јединствен, баш као и његов таленат. Напустио нас је 15. новембра 2023. године. Молим вас да му минутом ћутања одамо почаст – казала је Тамара Вучковић Манојловић, директорка ЈДП-а, на почетку тужног скупа поводом опроштаја од Жарка Лаушевића.

– Кад смо били клинци поред осталог играли смо се и позоришта. Било је дивно. Упознали смо једног старијег друга, звао се Слоба Милатовић. Направили смо позориште „Додест”. Дошао је једног дана један клинац, фино очешљан са великом диоптријом, румен у образима. То је био Жарко. После је Слоба направио представу о Марку Краљевићу. Жарко је био Шарац, а ја Буздован. Обишли смо целу Југославију. То позориште „Додест” постало је озбиљно позориште. Ах, говорили смо и поезију. Обично бих ја Вита Николића, а Жарко мени Леса Ивановића... – присетио се Милутин Мима Караџић свог раног дружења са Жарком Лаушевићем.

– Копајући по стиховима које бих могао да му подарим, пронашао сам стихове за које сам мислио да их је Жарко написао, а заправо је Бранко Миљковић. „Завршиће се путовање остаће тишина. То чему се молите је жалосни славуј, љубав никада није завршена. Чега има људског у патњи? Дан одјекује, звезде стоје. Празно срце, празна сцена, а мене нема, али има љубави моје...” – рекао је Воја Брајовић, док је Драган Бјелогрлић, не скривајући тугу, казао:

– Када оду највећи, свет застане, звезде се ускомешају, дисање се заустави, срце се стегне, а небо се отвори да прими великана. Постајемо збуњени са огромном празнином. Жарка сам волео да гледам на сцени и платну, волео сам да га читам, његове слике и цртеже, волео сам са њим да радим. А највише сам волео да причам са њим.

Отишао је заувек, брже но икад, како је казала Вида Огњеновић, и на дуже но икад, и немамо снаге да овај његов одлазак прихватимо. Наговестио га је његов поклон публици са сцене Сава центра пре десетак дана. Не би Жарко био Жарко да није наслутио близину одласка, нити би Жарко био Жарко да га та слутња није натерала да из болесничке постеље убеди лекаре да му помогну да дође и да се поклони публици на премијери филма у којем је играо.

– И не питајте више за ким звона звоне, ни ко је био Жарко Лаушевић. Жарко је, Жарко је Жарко. Дошао је међу нас из неког свога митоносног света и постао митска позоришна појава. Дошао је с много разних уметничких дарова, а његова личност их је учинила сродним. Тражио је немогуће, јер је и сам био изнад могућег. Тако је и живео. Суровом самоанализом испитивао је свет и своју савест да са њом изађе на чистину. Да је мучи проверавањем детаља, да је линчује сумњом да је његова ситуација убрзала смрт ближњих. Тако је успео да уз све недаће остане уметник, осетљив, благ и осећајан, интелигентан, проницљив и мудар на начин старински, а чист и нежан као дете. И да упркос свему, горљиво сачува крхко биће љубави и наде. Збогом непоновљиви Жарко. Нека су ти повратак у мит и бескрајни боравак у нашем сећању лакши но што ти је био живот – поручила је Вида Огњеновић.

Од Жарка Лаушевића опростили су се и Светозар Цветковић, Светлана Бојковић посредством видео-поруке, Ирфан Менсур, Милан Марић, Петар Божовић... уз сузе, аплауз и речи: „Збогом, легендо”.