Ne mora sve da se poruši

Najavljivano je da će čuvena fabrika Industrija motora Rakovica (IMR) da bude srušena i da će se na njenom mestu izgraditi novi centar opštine Rakovica. Tu će po svim najavama prevladavati stanovi. Plan detaljne regulacije stavljen je na rani javni uvid u maju ove godine, a prema jednoj vesti koju sam „u letu” čuo na televiziji, ponuđeni plan nije prihvaćen, znači na zbivanja još nije stavljena tačka. Neko će možda da se naljuti, ali je meni bilo prijatno kad sam čuo tu vest.

Fabrika je osnovana i počela sa radom 1927. godine. Prva je pravila avionske motore u tadašnjoj državi, napravila pred početak Drugog svetskog rata naš prvi kamion i s tim nastavila posle oslobođenja, napravila prvi domaći traktor „zadrugar”, radila jedno vreme i traktore guseničare, pravila dizel motore u raznim varijantama, uključujući i brzohodne, napravila lako terensko vozilo pred sam početak raspadanja SFRJ i tu je, nažalost, bila tačka. Na svom vrhuncu izrađivala je 50.000 motora i 6.000 traktora godišnje, a s radnicima iz livnice imala je skoro 6.000 zaposlenih.

Radio sam u toj firmi 20 godina, u tehničkoj pripremi, i to u najproduktivnijim životnim godinama, a otišao iz nje kad je postalo jasno da joj nema budućnosti. Ipak, ostao sam sentimentalno vezan za nju i vest da će fizički da nestane rezultirala je razočaranjem i nevericom. Nisam bio usamljen u tim osećanjima. Hiljade ljudi iz cele bivše zajedničke države tu su našle posao, hleb, dom, osnovale porodice i ostalo, a naročito oni iz ratnih područja, kojima su bili razoreni domovi i pobijena rodbina.. Drugarstvo i solidarnost među zaposlenima, i pored svih ljudskih slabosti, bili su na visokom nivou i po tome je fabrika bila poznata. Rakovica je 1944. godine, po oslobođenju, imala 2.000–3.000 stanovnika, a danas ih je nešto više od 100.000.

U opštini Rakovica radio je još jedan metalski „gigant”, „Dvadeset prvi maj”. Pored „Livnice”, „Rekorda” i „Jugostroja”, Rakovica je bila prava industrijska radnička opština, a većina radnika je i živela u okolnim novim naseljima. Zvali su je „crvena Rakovica”, može da se nasluti zašto.

Treba napomenuti da je u to vreme Beograd imao moćnu metalsku industriju i van Rakovice. Da navedem one najveće: „Zmaj”, „Ikarus”, IKL (Industrija kotrljajućih ležajeva), IMT (Industrija mašina i traktora), „Ivo Lola Ribar”, IPM (Industrija precizne mehanike) itd. Koliko znam, od toga danas nije ostalo skoro ništa.

Ipak, mora se biti realan, ništa nije za sva vremena. Da se ne bi zatro trag jednom vremenu, predlažem da se sačuva početna zgrada IMR-a, ona od pre skoro 100 godina, lep primer industrijske arhitekture tog vremena, da ostane kao kulturno-istorijski spomenik. Ostalo što je u međuvremenu napravljeno nema u tom smislu vrednost, pa može i da se ukloni.

Ta zgrada ostala bi simbol jednog vremena koje je dugo trajalo, bilo i srećno i tragično, obeleživši živote bar nekoliko generacija. Preti opasnost da se zaboravi. Kako bi se navedena zgrada uklopila u novoizgrađene objekte i kakva bi joj bila namena, odredili bi ljudi koji se time bave. Primer da je to moguće jeste uklapanje železničke ložionice i tornja za vodu u Beograd na vodi. Može tu da bude i neka vrsta industrijskog muzeja. Treba imati u vidu i to da u opštini Rakovica, sem poznatog manastira Svetih Mihaila i Gavrila, poznatog i kao manastir Rakovica, nema drugih kulturnoistorijskih spomenika.

Dragan Lojanica