Не мора све да се поруши

Најављивано је да ће чувена фабрика Индустрија мотора Раковица (ИМР) да буде срушена и да ће се на њеном месту изградити нови центар општине Раковица. Ту ће по свим најавама превладавати станови. План детаљне регулације стављен је на рани јавни увид у мају ове године, а према једној вести коју сам „у лету” чуо на телевизији, понуђени план није прихваћен, значи на збивања још није стављена тачка. Неко ће можда да се наљути, али је мени било пријатно кад сам чуо ту вест.

Фабрика је основана и почела са радом 1927. године. Прва је правила авионске моторе у тадашњој држави, направила пред почетак Другог светског рата наш први камион и с тим наставила после ослобођења, направила први домаћи трактор „задругар”, радила једно време и тракторе гусеничаре, правила дизел моторе у разним варијантама, укључујући и брзоходне, направила лако теренско возило пред сам почетак распадања СФРЈ и ту је, нажалост, била тачка. На свом врхунцу израђивала је 50.000 мотора и 6.000 трактора годишње, а с радницима из ливнице имала је скоро 6.000 запослених.

Радио сам у тој фирми 20 година, у техничкој припреми, и то у најпродуктивнијим животним годинама, а отишао из ње кад је постало јасно да јој нема будућности. Ипак, остао сам сентиментално везан за њу и вест да ће физички да нестане резултирала је разочарањем и неверицом. Нисам био усамљен у тим осећањима. Хиљаде људи из целе бивше заједничке државе ту су нашле посао, хлеб, дом, основале породице и остало, а нарочито они из ратних подручја, којима су били разорени домови и побијена родбина.. Другарство и солидарност међу запосленима, и поред свих људских слабости, били су на високом нивоу и по томе је фабрика била позната. Раковица је 1944. године, по ослобођењу, имала 2.000–3.000 становника, а данас их је нешто више од 100.000.

У општини Раковица радио је још један металски „гигант”, „Двадесет први мај”. Поред „Ливнице”, „Рекорда” и „Југостроја”, Раковица је била права индустријска радничка општина, а већина радника је и живела у околним новим насељима. Звали су је „црвена Раковица”, може да се наслути зашто.

Треба напоменути да је у то време Београд имао моћну металску индустрију и ван Раковице. Да наведем оне највеће: „Змај”, „Икарус”, ИКЛ (Индустрија котрљајућих лежајева), ИМТ (Индустрија машина и трактора), „Иво Лола Рибар”, ИПМ (Индустрија прецизне механике) итд. Колико знам, од тога данас није остало скоро ништа.

Ипак, мора се бити реалан, ништа није за сва времена. Да се не би затро траг једном времену, предлажем да се сачува почетна зграда ИМР-а, она од пре скоро 100 година, леп пример индустријске архитектуре тог времена, да остане као културно-историјски споменик. Остало што је у међувремену направљено нема у том смислу вредност, па може и да се уклони.

Та зграда остала би симбол једног времена које је дуго трајало, било и срећно и трагично, обележивши животе бар неколико генерација. Прети опасност да се заборави. Како би се наведена зграда уклопила у новоизграђене објекте и каква би јој била намена, одредили би људи који се тиме баве. Пример да је то могуће јесте уклапање железничке ложионице и торња за воду у Београд на води. Може ту да буде и нека врста индустријског музеја. Треба имати у виду и то да у општини Раковица, сем познатог манастира Светих Михаила и Гаврила, познатог и као манастир Раковица, нема других културноисторијских споменика.

Драган Лојаница