Dan Narodnog pozorišta u Beogradu

Narodno pozorište u Beogradu obeležava danas svoj 155. rođendan. Zgusnuta satnica događaja počinje već od 12 sati svečanošću na velikoj sceni nacionalnog teatra, uz dodelu godišnjih nagrada i priznanja, rekapitulaciju događaja u proteklom periodu, sećanje na divne kolege… 

Svečani defile Baleta Narodnog pozorišta i Baletske škole „Lujo Davičo” večeras od 19. 30 sati posebno je osmišljen program kojim nacionalni teatar proslavlja stogodišnjicu svog baletskog ansambla. Veličanstveni defile na velikoj sceni predstaviće ansambl i soliste Narodnog pozorišta u Beogradu kojima se pridružuju učenici osnovne i srednje Baletske škole „Lujo Davičo”, budući naraštaji koji će jednog dana i igrati na ovoj sceni. Umetnička direktorka Ana Pavlović osmislila je program u kojem će biti predstavljeno koncertno izvođenje odlomka iz premijerno obnovljenih baleta „Žizela”, „Labudovo jezero”, „Kraljica Margo”, kao i „Gusar/ Le Corsaire” koji je po prvi put postavljen na ovoj sceni povodom obeležavanja 100 godina od prve baletske predstave kod nas.

Veče će započeti predstavljanjem svih generacija beogradske baletske škole, a tokom programa predstaviće se i klasa diplomaca sa numerom iz baleta „Pakita”. U završnoj sceni učestvovaće oko 120 igrača, učenika baletske škole i članova baletskog ansambla Narodnog pozorišta, što predstavlja do sada nikad viđeni poduhvat koji slavi prošlost i budućnost baletske umetnosti u Srbiji

Davne 1868. godine, kada je osnovano Narodno pozorište u Beogradu, Srbija je, beleži hroničarka Jelica Stevanović, jedva imala nešto preko milion i dve stotine hiljada stanovnika. Celokupna srpska prosveta je raspolagala sa 423 učitelja muških i 54 „učiteljke” ženskih osnovnih škola. Beograd je tek prešao cifru od 25.000 žitelja koji su stanovali u 3.444 kuće. Na jednog činovnika dolazilo je 68 sugrađana, na jednog nastavnika 262, na jednog lekara 442, a na jednog advokata 1.481 stanovnik. Šezdesetih godina 19. veka Beograd je jedno veliko selo na pola puta od otomanske ka evropskoj civilizaciji. U njemu žive trgovci, zanatlije, činovnici, vojnici, seljaci, nadničari i besposličari. Kuće, zanati, moda: prilagođavaju se sve više zapadnjačkim ukusima; „gefrorenes” i šampanj se javljaju pored boze, alve i sudžuka; na balovima se igraju kola i polke. Ulice su uske, krivudave, nečiste i neosvetljene; četrdeset beogradskih ćorsokaka služi za bacanje otpadaka; u njemu nema kanalizacije i vlada oskudica u pijaćoj vodi. Međutim, žeđ za prosvetom, kulturom i naukom u oslobođenoj zemlji bukti zajedno sa željom da se dovrši delo narodnog oslobođenja i ujedinjenja.

– Tako je Beograd, koji je tek zakoračio na put svoga razvoja, imao 1868. godine Veliku školu sa tri fakulteta: jednu punu i jednu nepotpunu gimnaziju, Realku, Višu žensku školu, Srpsko učeno društvo, Narodnu biblioteku, Narodni muzej, Narodnu čitaonicu, Prvo pevačko društvo, Državnu štampariju, a Srbija ima 44 pitomaca na studijama u inostranstvu, kojima će biti namenjena uloga intelektualnog vođstva po povratku u zemlju... Posle više pokušaja, koji datiraju još od 1842, da se u Beogradu osnuje stalno profesionalno pozorište, a koji su iz različitih razloga bili kratkog daha, ali su nedvosmisleno pokazali da ovoj zemlji i njenoj prestonici teatar treba: 1868. osnovano je Narodno pozorište u Beogradu, beleži Jelica Stevanović, uz podatak:

– Prva predstava, „Đurađ Branković” Karolja Obernjaka, održana je (po novom kalendaru) 22. novembra 1868. u gostionici „Kod engleske kraljice”, koja je sledećih godinu dana bila privremeni dom današnjeg nacionalnog pozorišta.