Važno mesto Banjske u srpskoj istoriji

Malo selo Banjska na Kosovu polju odavno ima sigurno mesto u istoriji Srba i celog Balkana i ta činjenica ne može se nikako promeniti. To se potvrdilo i u nedavnom nesrećnom incidentu izazvanom nepodnošljivim terorom privremene okupatorske vlasti nad srpskim narodom.

Manastir Banjska s crkvom posvećenom Svetom arhiđakonu Stefanu sagrađen je u periodu između 1312. i 1316. godine, kao zadužbina srpskoga kralja Stefana Uroša Drugog Milutina, jednog od najmoćnijih vladara dinastije Nemanjića i jednog od najmoćnijih vladara tog doba na Balkanu. Darovnom poveljom kralj je manastiru poklonio ogromne posede, pretežno na Kosovu i Metohiji, koji su obuhvatali 75 sela i zaselaka i devet katuna na planini Rogozni s 500 pastirskih porodica. Manastiru je darovan veliki novac i omogućeni su mu i mnogi drugi prihodi. To je bio jedan od najvećih crkvenih feudalnih poseda srednjovekovne Srbije.

Najveću slavu selo Banjska je steklo u 19. veku, zahvaljujući epskoj pesmi o legendarnom Banović Strahinji, neistorijskoj ličnosti, zasnovanoj na legendi i mitu neponovljivog srpskog epskog nasleđa.

Početak pesme, koji većina čitalaca zna naizust, glasi: „Netko bješe Srahinjiću bane,/Bješe bane u malenoj Banjskoj,/U malenoj Banjskoj kraj Kosova,/Da takoga ne ima sokola.”

Ovu epsku pesmu pretkosovskog ciklusa zabeležio je Vuk Karadžić sredinom 19. veka. U pero mu je lično izdiktirao sam autor pesme Tešan Podrugović, iz tadašnjeg Zemuna. Vuk je, kako je o tome sam pisao, bio očaran lepotom pesme i nemalo iznenađen saznanjem da je pesmu spevao sam Tešan Podrugović.

Prema onome što je u svojim zapisima ostavio Vuk Karadžić, pesma je nastala na osnovu istinitog događaja iz života autora. Naime, Tešanu Podrugoviću su beogradski Turci na prevaru oteli mladu ženu i držali je kao robinju jedno vreme, iživljavajući se nad njom. A onda su je jednog dana vratili nesrećnom Tešanu, nanevši mu nepodnošljiv bol i tešku uvredu. Nije mogao da se osveti, a nije bilo nikoga ko bi njegove jade razumeo. On je bio samo jedan od mnogih nesrećnika kojima je surovi život tog doba naneo neoprostivu nepravdu, koju ni sa kim nije mogao da podeli.

Rešio je da svoj bol podigne na epski nivo, da tako sa svima podeli svoj jad, ne stideći se svoje nesrećne sudbine. Spevao je nezaboravnu epsku pesmu u kojoj je sebe video kao mitskog junaka Strahinjića bana „iz malene Banjske kraj Kosova”. Banu je, kako pesma kazuje, Turčin Vlah-Alija oteo ženu, ćerku čuvenog vlastelina Jug-Bogdana. Kao što ni sam pesnik Tešan Podrugović nije naišao na razumevanje okoline, tako ni u pesmi Strahinjić ban ne dobija podršku svoga tasta starog Jug-Bogdana, koji mu savetuje da odustane od potrage: „Al’ ako je jednu noć noćila,/Jednu noćcu šnjime pod čadorom,/Ne može ti više mila biti.”

Kao što cenjeni čitalac dobro zna, Banović Strahinja ga nije poslušao. U teškom i dramatičnom dvoboju ubio je Turčina i sa svojom ljubom krenuo u svoju malenu Banjsku. Usput je svratio u Jugovića dvore, u svoju tazbinu. Tu su ga neprijateljski dočekali, ne razumevši njegov podvig. Naime, braća Jugovići po nalogu svog oca starog Jug-Bogdana, pokušala su da ubiju svoju sestru: „Silna đeca baba poslušaše,/Te na svoju sestru kidisaše”. Ban ih je u tome sprečio, prekorevajući ih da to nije nikakvo junaštvo: „Ne dam vašu sestru poharčiti”. Odrekavši se tazbine, odveo je ljubu u svoju malenu Banjsku.

Devet braće Jugovića sa svojim ocem Jug-Bogdanom takođe nisu istorijske ličnosti. Ni turska ni naša istoriografija nigde ih ne spominju. Oni su proizašli direktno iz legende i epskog mita, koji su običnom čoveku bili uteha u vreme ropstva.

Epska pesma „Banović Strahinja” je moralna vertikala srpskog naroda i pobeda velikog ljudskog srca nad opakom sujetom i lažnim moralom. Tako je pesnik Tešan Podrugović svoju nesreću uzdigao do neslućenih visina naše epske književnosti.

Vojislav Milić,
karikaturist