Dan slikara „užarene ravnice”

Novi Sad – Naš slikar ekspresionista Milan Konjović, za koga se odmah mora reći da je rodom i duhom Somborac, umeo je da kaže kako pred njegovim radovima ljudi nekad pobegnu. U svetu umetnosti nazivan je slikarem „užarene ravnice” i „vojvođanskim Antejem”, divom koji je natprirodnu snagu dobijao iz zemlje, ali i iz mora.

Umetnik velikog opusa u kome je oko šest hiljada dela, od kojih se oko hiljadu i sto čuva u somborskoj galeriji njegovo imena, već decenijama zaokuplja pažnju. Jedan segment tog plodnog života okupio je i u Novom Sadu preksinoć brojnu publiku, na „Danu Milana Konjovića”, povodom 125. godišnjice slikarevog rođenja.

Ovu godišnjicu je obeležio ogranak SANU u Novom Sadu, a za tu priliku je Galerija Matice srpske izdvojila iz svoje kolekcije devet slika koje je umetnik stvarao tridesetih godina 20. veka, u periodu bliskom njegovom povratku iz Praga i Beča u rodni Sombor, grad koji je kao i ravnica oko njega, ostavio autentični pečat u njegovoj umetnosti.

Bio je akademik, ali – kako je to kazao književnik i akademik SANU Miro Vuksanović u svojoj besedi – u jednoj literarnoj „šetnji” kroz Sombor i duh tog mesta koje je podarilo pisce Lazu Kostića i Veljka Petrovića, kao i kompozitora Petra Konjovića i njegovog rođaka Milana – slikar Konjović sa Akademijom nema baš mnogo sreće.

– Nije imao ni kao mlad, kada je bio predložen, ali nije izabran za člana, a o tome nisu presudili umetnički razlozi. Član je postao kada mu je bilo 94 godine i on je po tome rekorder. To je bilo kada je Akademija proširena, odnosno kada je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti pripala SANU – kazao je Vuksanović.

Kao sugrađanin i prijatelj slikara, Vuksanović je svojevremeno oblikovao akademsku besedu Konjovića, koju inače svaki član Akademije iznosi po prijemu, a nastala je po snimku iz jednog razgovora sa istoričarem umetnosti. Na svečanosti je ta beseda prvi put javno pročitana, a kazivao ju je dramski umetnik Dimitrije Aranđelović, dok je Vuksanović u vezi sa tim ispričao angegdotu.

– To je sve trebalo uklopiti i dati neki oblik. Posle nekoliko dana sam došao i čitao mu taj tekst a on je posle svakog odeljka govorio: „Ja sam znao da odlično slikam, ali nisam znao da umem tako odlično da govorim!” On je voleo ljude, ali je imao dosta ljubavi i za sebe, što pokazuje i ovaj slučaj – ispričao je akademik.

Na skupu je prikazan dokumentarni film Miroslava Antića „Trojica iz starog Sombora” o Milanu Konjoviću, Veljku Petroviću i Petru Konjoviću. Pozdravnu reč uputio je predsednik ogranka SANU Stevan Pilipović koji je izneo detalje iz biografije Milana Konjovića, dok je upravnica Galerije Matice srpske Tijana Palkovljević Bugarski svečano otvorila izložbu govoreći o vezama slikara sa ovom muzejskom ustanovom u čiji rad je bio uključen.

– Kad je 1933. godine ovaj muzej otvoren za javnost, on je bio jedan od prvih umetnika koji se odazvao pozivu tadašnjeg upravnika Franje Malina i poklonio jedno svoje delo. To je delo koje sada na ovoj izložbi predstavljamo, „Akt u enterijeru” iz 1932. godine. Time je ukazao na veliko poštovanje i želju da muzeju Matice srpske ostavi svoje reprezentativno i dobro delo koje i danas na najbolji način svedoči o kvalitetu njegovog slikarstva – kazala je upravnica Galerije.

Samostalne izložbe u ovom muzeju, potonjoj galeriji, imao je 1936, 1946. i 1958. godine. Sledeći put, 1995. godine, Galerija Matice srpske priredila je iz svog fonda izložbu Konjovićevih dela, svih 20 slika, deset crteža i dva pastela. Ta kolekcija i dalje raste, napominje upravnica, jer dela ovog slikara dobijaju, ali i kupuju.

Za novu izložbu, u ogranku SANU, oabrano je devet dela za koja su u Galeriji smatrali da su iz pomenutog perioda najzanimljivija i najintrigantnija. Kao uvod, izložen je nešto raniji „Autoportret sa cigaretom” (1923), a tumači se da tim delom on „jasno stavlja do znanja da je umetnik, da je neko ko prati evropske trendove”, dok ostali radovi pokazuju „raznovrsne težnje i opredeljenja kojima se bavio”.

Na izložbi su dela koja prikazuju dva portreta njegovih Somboraca, zatim žita, Gradsku kuću u Somboru, mrtvu prirodu, kao i jedan morski pejzaž koji pokazuje, po rečima upravnice, slikarevu ljubav prema Mediteranu, drugačijem koloritu i nečemu što je uticalo na razbuktavanje njegove palete.