Дан сликара „ужарене равнице”

Нови Сад – Наш сликар експресиониста Милан Коњовић, за кога се одмах мора рећи да је родом и духом Сомборац, умео је да каже како пред његовим радовима људи некад побегну. У свету уметности називан је сликарем „ужарене равнице” и „војвођанским Антејем”, дивом који је натприродну снагу добијао из земље, али и из мора.

Уметник великог опуса у коме је око шест хиљада дела, од којих се око хиљаду и сто чува у сомборској галерији његово имена, већ деценијама заокупља пажњу. Један сегмент тог плодног живота окупио је и у Новом Саду прексиноћ бројну публику, на „Дану Милана Коњовића”, поводом 125. годишњице сликаревог рођења.

Ову годишњицу је обележио огранак САНУ у Новом Саду, а за ту прилику је Галерија Матице српске издвојила из своје колекције девет слика које је уметник стварао тридесетих година 20. века, у периоду блиском његовом повратку из Прага и Беча у родни Сомбор, град који је као и равница око њега, оставио аутентични печат у његовој уметности.

Био је академик, али – како је то казао књижевник и академик САНУ Миро Вуксановић у својој беседи – у једној литерарној „шетњи” кроз Сомбор и дух тог места које је подарило писце Лазу Костића и Вељка Петровића, као и композитора Петра Коњовића и његовог рођака Милана – сликар Коњовић са Академијом нема баш много среће.

– Није имао ни као млад, када је био предложен, али није изабран за члана, а о томе нису пресудили уметнички разлози. Члан је постао када му је било 94 године и он је по томе рекордер. То је било када је Академија проширена, односно када је Војвођанска академија наука и уметности припала САНУ – казао је Вуксановић.

Као суграђанин и пријатељ сликара, Вуксановић је својевремено обликовао академску беседу Коњовића, коју иначе сваки члан Академије износи по пријему, а настала је по снимку из једног разговора са историчарем уметности. На свечаности је та беседа први пут јавно прочитана, а казивао ју је драмски уметник Димитрије Аранђеловић, док је Вуксановић у вези са тим испричао ангегдоту.

– То је све требало уклопити и дати неки облик. После неколико дана сам дошао и читао му тај текст а он је после сваког одељка говорио: „Ја сам знао да одлично сликам, али нисам знао да умем тако одлично да говорим!” Он је волео људе, али је имао доста љубави и за себе, што показује и овај случај – испричао је академик.

На скупу је приказан документарни филм Мирослава Антића „Тројица из старог Сомбора” о Милану Коњовићу, Вељку Петровићу и Петру Коњовићу. Поздравну реч упутио је председник огранка САНУ Стеван Пилиповић који је изнео детаље из биографије Милана Коњовића, док је управница Галерије Матице српске Тијана Палковљевић Бугарски свечано отворила изложбу говорећи о везама сликара са овом музејском установом у чији рад је био укључен.

– Кад је 1933. године овај музеј отворен за јавност, он је био један од првих уметника који се одазвао позиву тадашњег управника Фрање Малина и поклонио једно своје дело. То је дело које сада на овој изложби представљамо, „Акт у ентеријеру” из 1932. године. Тиме је указао на велико поштовање и жељу да музеју Матице српске остави своје репрезентативно и добро дело које и данас на најбољи начин сведочи о квалитету његовог сликарства – казала је управница Галерије.

Самосталне изложбе у овом музеју, потоњој галерији, имао је 1936, 1946. и 1958. године. Следећи пут, 1995. године, Галерија Матице српске приредила је из свог фонда изложбу Коњовићевих дела, свих 20 слика, десет цртежа и два пастела. Та колекција и даље расте, напомиње управница, јер дела овог сликара добијају, али и купују.

За нову изложбу, у огранку САНУ, оабрано је девет дела за која су у Галерији сматрали да су из поменутог периода најзанимљивија и најинтригантнија. Као увод, изложен је нешто ранији „Аутопортрет са цигаретом” (1923), а тумачи се да тим делом он „јасно ставља до знања да је уметник, да је неко ко прати европске трендове”, док остали радови показују „разноврсне тежње и опредељења којима се бавио”.

На изложби су дела која приказују два портрета његових Сомбораца, затим жита, Градску кућу у Сомбору, мртву природу, као и један морски пејзаж који показује, по речима управнице, сликареву љубав према Медитерану, другачијем колориту и нечему што је утицало на разбуктавање његове палете.