Nešto sasvim jednostavno

Mnoštvo memorijalnih obeležja, sasvim različitog kvaliteta, namere i namene, koje je nemoguće čak i nabrojati, danas – šezdeset godina nakon atentata na Džona F. Kenedija (22. novembar 1963) – svedoče koliko je bilo nemoguće kontrolisati politike sećanja na tragično nastradalog predsednika. Citirajući stihove V. H. Odena, Teodor Sorensen podseća: „Šta je bio, bio je / šta će postati, zavisi od nas.” Vodeći se tom misli, Kenedijevi saradnici i porodica neposredno učestvuju u oblikovanju dva najvažnija od ovih mesta: Memorijala u Dalasu (1970) kao martirijskog prostora u procesu „teritorijalizacije sećanja” i Predsedničke biblioteke u Bostonu (1979) kao simbola spremnosti da se stane pred sud istorije.

Neposredno nakon atentata dalaski demokrata Stenli Markus pokrenuo je projekat memorijala, uprkos protivljenju gradonačelnika R. L. Torntona i gradskog veća, koji nisu želeli da prve asocijacije na grad postanu smrt i nacionalna tragedija. Mnogi građani pridružili su se negodovanju. Smatrajući da bi spomenik obeležavao „najmračniji trenutak u istoriji grada”, sugerisali su prigodnije, „žive memorijale”: stipendije, istraživačke projekte i umetničke donacije. Imun na kritike, Markus se, pošto su sredstva prikupljena, obratio arhitekti Filipu Džonsonu. Pored priznanja i ugleda, Džonson je bio odličan izbor i kao autor tek završenog muzeja Amon Karterovog u Fort Vortu i kao prijatelj Kenedijevih. U ime porodice za sve dogovore zadužen je Stiven Smit, suprug predsednikove sestre Džin, koji će biti imenovan i u telo zaduženo za realizaciju Kenedijeve biblioteke. U svom stavu Smit je bio jasan: porodica želi „nešto veoma jednostavno”.

Skromno i spartansko

Džonson je za prvi spomenik koji je ikada projektovao našao inspiraciju u nerealizovanom memorijalu poginulima u Velikom ratu Misa van der Roa iz 1930. godine. Usvojio je njegovu ideju o jednostavnim formama čija svedenost ne odvlači pažnju sa sećanja na tragediju. Kenedijev memorijal podignut je stotinak metara od mesta ubistva. Sedamdeset i dva stuba, od kojih je samo osam potpornih, po dva u svakom uglu, ostavljaju utisak prostorije koja lebdi nad zemljom, otvorene ka nebu. Visoki nešto preko devet metara, formiraju prostor u čijem se središtu nalazi ploča od crnog mermera na kojoj je zlatnim slovima ispisano Džon Ficdžerald Kenedi. Džonson objašnjava kako je smatrao neophodnim da vazduh „slobodno struji kroz i ispod strukture”, da rešenje ne sme biti masivno i „svakako bez skulpture”. Težio je da stvori prostor u koji svako može da uđe i bude izdvojen iz savremenog života dok razmišlja i meditira u samoći.

Otvori sa obe strane omogućavaju prilaz ovom „praznom grobu”, kenotafu – grobnici za nekoga ko je sahranjen na drugom mestu ili prvobitnoj grobnici iz koje su posmrtni ostaci kasnije izmešteni. Kenedijev memorijal može se shvatiti i kao jedno i kao drugo. Spomenik je asocijativnog karaktera i, u duhu skulpture šezdesetih, potpuno odstupa od prepoznatljive memorijalne naracije, dok istovremeno odgovara „ideji o Kenediju” koju Džonson pominje: „Bio (je) tako poseban čovek i nisam želeo skulpturu ili banalan ’narativ’, nego sam težio nečemu veoma skromnom i spartanskom. Osnovna namera mi je bila da se izdiže iznad zemlje i da ostane jednostavan.”

Od kada je 1970. godine završen, Kenedijev memorijal je izazivao podeljene ocene struke i konfuzne reakcije javnosti nespremne na ovo apstraktno rešenje. Iako prividno „umetničke i estetske”, kritike su svedočile o dubljem problemu koji je pratio spomenik od samog početka: Da li Dalas uopšte želi ovaj memorijal, odnosno da li sme da ga ne želi? Umetnost je, kao i u brojnim drugim prilikama, samo poslužila da se prikriju krupnija politička pitanja.

Za razliku od dalaskog memorijala, Kenedijeva biblioteka bila je daleko veći i zahtevniji poduhvat. Ipak ništa manje opterećen pritiskom tragedije. Baš kako će tokom prvih razgovora o projektu oceniti Džon Karl Vornake: „Ono što je originalno planirano bila je zgrada. Sada čitava struktura mora da bude prigodna kao memorijal.”

Osmišljavanje svoje biblioteke Džon Kenedi je započeo već tokom prve godine mandata.

Brojne komplikacije

Mesec dana pre atentata izabrao je i mesto na kome će biti podignuta. Odluka da se biblioteka veže za Harvardski univerzitet, za mlade intelektualce, buduće političke lidere, odnosno da se na taj način još jednom promoviše ideja o prosvećenom liderstvu, dosledno se uklapala u Kenedijev imidž, baš kao i namera da moderno arhitektonsko rešenje svedoči o progresivnim i savremenim idejama. Nakon predsednikove smrti, Vilijam Volton je početkom 1964. godine zadužen da započne izbor arhitekte. Na sastanku organizovanom u domu Edvarda Kenedija, pored članova porodice, našli su se vodeći modernistički arhitekti: Pjetro Beluči, Luis Kan, Mis van der Roe, I. M. Pej, Hideo Sasaki i Bendžamin Tomson. Višemesečna većanja okončana su u decembru 1964, kada je zvanično saopšteno da je izabran arhitekta I. M. Pej.

U deceniji koja je usledila realizaciju projekta pratiće brojne komplikacije. Akademska zajednica Harvarda negodovaće zbog predloga da se reorganizacijom nekih departmana obezbedi logistika za Kenedijevu školu političkog liderstva pri biblioteci. Građane Kembridža brinulo je što bi biblioteka mogla biti više turistička atrakcija nego naučna institucija i što bi brojnost posetilaca mogla da promeni atmosferu mesta. Pogoršana ekonomska situacija u zemlji, ubistva Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija 1968. godine, eskalacija vijetnamskog rata i antiratni protesti, jačanje pokreta za građanska prava – uslovili su u „eri vodolije” preispitivanje tradicionalnog odnosa građana prema vladi, pa i konceptu „slavljenja” predsedničkih mandata. U novim okolnostima 1975. godine, prihvaćena je promena lokacije: Kolumbija point, u bostonskoj luci. Pej je marta naredne godine započeo rad na konačnom arhitektonskom rešenju. Biblioteka Džona F. Kenedija svečano je otvorena 20. oktobra 1979. godine. Podeljene kritike, kao i priznanje autora da je tokom petnaestogodišnjeg rada „nešto nestalo”, srodna su sagi Džonsonovog memorijala u Dalasu. Pod teretom mitologizacije, kao i njene neumitne i neumoljive dekonstrukcije, predstava o Kenediju prelazila je u sledeću fazu, kao svedočanstvo o interpretaciji istorije koja uvek više govori o trenutku u kome nastaje nego o onome na koji (bi trebalo da) se odnosi.