Нешто сасвим једноставно

Мноштво меморијалних обележја, сасвим различитог квалитета, намере и намене, које је немогуће чак и набројати, данас – шездесет година након атентата на Џона Ф. Кенедија (22. новембар 1963) – сведоче колико је било немогуће контролисати политике сећања на трагично настрадалог председника. Цитирајући стихове В. Х. Одена, Теодор Соренсен подсећа: „Шта је био, био је / шта ће постати, зависи од нас.” Водећи се том мисли, Кенедијеви сарадници и породица непосредно учествују у обликовању два најважнија од ових места: Меморијала у Даласу (1970) као мартиријског простора у процесу „територијализације сећања” и Председничке библиотеке у Бостону (1979) као симбола спремности да се стане пред суд историје.

Непосредно након атентата даласки демократа Стенли Маркус покренуо је пројекат меморијала, упркос противљењу градоначелника Р. Л. Торнтона и градског већа, који нису желели да прве асоцијације на град постану смрт и национална трагедија. Многи грађани придружили су се негодовању. Сматрајући да би споменик обележавао „најмрачнији тренутак у историји града”, сугерисали су пригодније, „живе меморијале”: стипендије, истраживачке пројекте и уметничке донације. Имун на критике, Маркус се, пошто су средства прикупљена, обратио архитекти Филипу Џонсону. Поред признања и угледа, Џонсон је био одличан избор и као аутор тек завршеног музеја Амон Картеровог у Форт Ворту и као пријатељ Кенедијевих. У име породице за све договоре задужен је Стивен Смит, супруг председникове сестре Џин, који ће бити именован и у тело задужено за реализацију Кенедијеве библиотеке. У свом ставу Смит је био јасан: породица жели „нешто веома једноставно”.

Скромно и спартанско

Џонсон је за први споменик који је икада пројектовао нашао инспирацију у нереализованом меморијалу погинулима у Великом рату Миса ван дер Роа из 1930. године. Усвојио је његову идеју о једноставним формама чија сведеност не одвлачи пажњу са сећања на трагедију. Кенедијев меморијал подигнут је стотинак метара од места убиства. Седамдесет и два стуба, од којих је само осам потпорних, по два у сваком углу, остављају утисак просторије која лебди над земљом, отворене ка небу. Високи нешто преко девет метара, формирају простор у чијем се средишту налази плоча од црног мермера на којој је златним словима исписано Џон Фицџералд Кенеди. Џонсон објашњава како је сматрао неопходним да ваздух „слободно струји кроз и испод структуре”, да решење не сме бити масивно и „свакако без скулптуре”. Тежио је да створи простор у који свако може да уђе и буде издвојен из савременог живота док размишља и медитира у самоћи.

Отвори са обе стране омогућавају прилаз овом „празном гробу”, кенотафу – гробници за некога ко је сахрањен на другом месту или првобитној гробници из које су посмртни остаци касније измештени. Кенедијев меморијал може се схватити и као једно и као друго. Споменик је асоцијативног карактера и, у духу скулптуре шездесетих, потпуно одступа од препознатљиве меморијалне нарације, док истовремено одговара „идеји о Кенедију” коју Џонсон помиње: „Био (је) тако посебан човек и нисам желео скулптуру или баналан ’наратив’, него сам тежио нечему веома скромном и спартанском. Основна намера ми је била да се издиже изнад земље и да остане једноставан.”

Од када је 1970. године завршен, Кенедијев меморијал је изазивао подељене оцене струке и конфузне реакције јавности неспремне на ово апстрактно решење. Иако привидно „уметничке и естетске”, критике су сведочиле о дубљем проблему који је пратио споменик од самог почетка: Да ли Далас уопште жели овај меморијал, односно да ли сме да га не жели? Уметност је, као и у бројним другим приликама, само послужила да се прикрију крупнија политичка питања.

За разлику од даласког меморијала, Кенедијева библиотека била је далеко већи и захтевнији подухват. Ипак ништа мање оптерећен притиском трагедије. Баш како ће током првих разговора о пројекту оценити Џон Карл Вoрнаке: „Оно што је оригинално планирано била је зграда. Сада читава структура мора да буде пригодна као меморијал.”

Осмишљавање своје библиотеке Џон Кенеди је започео већ током прве године мандата.

Бројне компликације

Месец дана пре атентата изабрао је и место на коме ће бити подигнута. Одлука да се библиотека веже за Харвардски универзитет, за младе интелектуалце, будуће политичке лидере, односно да се на тај начин још једном промовише идеја о просвећеном лидерству, доследно се уклапала у Кенедијев имиџ, баш као и намера да модерно архитектонско решење сведочи о прогресивним и савременим идејама. Након председникове смрти, Вилијам Волтон је почетком 1964. године задужен да започне избор архитекте. На састанку организованом у дому Едварда Кенедија, поред чланова породице, нашли су се водећи модернистички архитекти: Пјетро Белучи, Луис Кан, Мис ван дер Рое, И. М. Пеј, Хидео Сасаки и Бенџамин Томсон. Вишемесечна већања окончана су у децембру 1964, када је званично саопштено да је изабран архитекта И. М. Пеј.

У деценији која је уследила реализацију пројекта пратиће бројне компликације. Академска заједница Харварда негодоваће због предлога да се реорганизацијом неких департмана обезбеди логистика за Кенедијеву школу политичког лидерства при библиотеци. Грађане Кембриџа бринуло је што би библиотека могла бити више туристичка атракција него научна институција и што би бројност посетилаца могла да промени атмосферу места. Погоршана економска ситуација у земљи, убиства Мартина Лутера Кинга и Роберта Кенедија 1968. године, ескалација вијетнамског рата и антиратни протести, јачање покрета за грађанска права – условили су у „ери водолије” преиспитивање традиционалног односа грађана према влади, па и концепту „слављења” председничких мандата. У новим околностима 1975. године, прихваћена је промена локације: Колумбија поинт, у бостонској луци. Пеј је марта наредне године започео рад на коначном архитектонском решењу. Библиотека Џона Ф. Кенедија свечано је отворена 20. октобра 1979. године. Подељене критике, као и признање аутора да је током петнаестогодишњег рада „нешто нестало”, сродна су саги Џонсоновог меморијала у Даласу. Под теретом митологизације, као и њене неумитне и неумољиве деконструкције, представа о Кенедију прелазила је у следећу фазу, као сведочанство о интерпретацији историје која увек више говори о тренутку у коме настаје него о ономе на који (би требало да) се односи.