Uspeh, ali ne trijumf

Čestitke koje prima diplomatija Srbije zaslužene su: uspeh u Ujedinjenim nacijama je nesumnjiv. Jasno postavljen cilj i detaljno osmišljena strategija za njegovu realizaciju doneli su željeni rezultat. Većina u Generalnoj skupštini UN preksinoć je podigla ruku za to da se od Međunarodnog suda pravde zatraži savetodavno mišljenje o legalnosti secesije Kosova.

Čini mi se, međutim, pogrešnim taj uspeh proglašavati pobedom, a pogotovo je nepotrebno nazivati ga trijumfom. U realizaciji ovog cilja – da se dokumentom od nekoliko rečenica, bez političkih osvrta, pitanje statusa Kosova iz bučne političke arene premesti u mnogo mirnije pravne vode – bilo je otpora i nastojanja da se predupredi, pa čak i pritisaka, ali je na kraju ipak dovoljno zemalja zaključilo da ovo pitanje zaslužuje da i zvanično dospe u ruke onih koji su ovlašćeni da tumače međunarodno pravo. To znači da niko (još) nije ništa izgubio, mada je, zasad, Srbija očigledni dobitnik.

Glasanje u Generalnoj skupštini će tek biti predmet detaljnih diplomatskih analiza, pri čemu je već na prvi pogled jasno da je u očima velikog broja zemalja kosovski presedan u najmanju ruku sumnjiv. Zanimljiva je, međutim, lista kako onih koji su glasali „za”, tako i onih koji su svoje protivljenje pokazali uzdržavanjem.

Glavno pitanje sada jeste šta su praktične posledice nove situacije? Kao prvo, Srbija je dobila podršku za svoj otpor nasilnom otkidanju dela teritorije. Nezavisno Kosovo je, istina, priznalo 48 zemalja, među kojima i one najvažnije i najuticajnije, ali 148 članica UN nije. Činjenica da će valjanost čina secesije razmatrati najviši sudski organ na planeti neće zaustaviti proces priznavanja – samo „dan posle” to su započele dve bliske države, Crna Gora i Makedonija – ali bi moglo značajno da ga uspori.

Dobitak Srbije od toga je moralni i, u krajnjem ishodu, politički. Dok se, za godinu ili dve, ne donese „savetodavno mišljenje”, Srbija dobija manevarski prostor za dalje diplomatske poteze. Iako glavne sile, Amerika i Britanija pre svih, insistiraju da je ova akcija Beograda bila „nepotrebna” i da „nije od pomoći”, naš strateški diplomatski cilj – povratak za pregovarački sto, mada i dalje teško zamisliv, možda nije i sasvim nemoguć.

Sve ovo ne znači da je povoljan ishod u Generalnoj skupštini rešio glavni problem. Sud će ocenjivati samo način proglašenja nezavisnosti, ali ne i politički rezultat tog čina. Naša nada je da će nam sud dati za pravo, ali šta ako ocena bude neodređena ili po nas negativna?

U Njujorku smo kupili dovoljno vremena da se u mirnijim okolnostima još jednom suočimo sa samim problemom, da realno sagledamo sve realnosti i sve okolnosti i da, dok radimo na realizaciji „plana A”, diskretno pripremamo i „plan B”.