Rastanak se primakao

Da li BiH prirodno sledi agoniju SFRJ? Simptom bliskog raspada druge Jugoslavije bio je, pored ostalog, i slabljenje uticaja Predsedništva SFRJ u odnosu na federalne jedinice. Početkom devedesetih, centar moći definitivno se preselio iz kolektivnog šefa države u republike i pokrajine. Proces se mogao prepoznati i po rasporedu kadrova delegiranih u prestonicu u odnosu na one koji su ostali kod kuće. U Zagrebu Tuđman, a u Beogradu disident Šuvar. U Ljubljani Kučan, a u prestonici nepoznati Drnovšek. U Skoplju veteran Gligorov, a u glavnom gradu omladinac Tupurkovski. U Sarajevu Izetbegović, a u Beogradu Titov pionir Bogićević. Milošević na Andrićevom vencu, a Jović na Novom Beogradu. I dok su se „državnici” u saveznom centru baktali procedurama i kvorumima, dotle su se republički nacionalni lideri sastajali po Titovim vilama od Briona do Ohrida, i natezali konopac između ustavne čvrste federacije i stvarne labave konfederacije.

Tako i u aktuelnom Predsedništvu BiH u Sarajevu sede Bošnjak Denis Bećirović, kao predstavnik najslabije stranke u sastavu koalicione trojke, zatim Hrvat Željko Komšić, bez podrške HDZ-a i hrvatske izborne baze, te Željka Cvijanović, koja ima iza sebe i SNSD i visok izborni rezultat, ali je ipak br. 2 u Republici Srpskoj. Ova trojka u Sarajevu, izuzev rutinskih poslova, uglavnom se slaže da se ni u čemu ne slaže. Razgovore o ključnim političkim temama vode Dodik i Čović, lideri pobedničkih nacionalnih stranaka SNSD i HDZ, za sada bez Bakira Izetbegovića sa čela takođe izborno dominantne SDA. Povremeno Mile i Dragan na svoje neformalne političke razgovore, koje vode van službenih prostorija na privatnim imanjima u Laktašima, Grudama, pozovu i Nermina ili Elmedina. A glavna tema je da li će BiH biti podeljena na Dejtonske entitete i kantone ili će biti unitarna po želji Bošnjaka i stranaca.

Uostalom, i u međuvremenu je bilo tako i u SFRJ i u BiH. Džejms Bejker je razgovarao sa predstavnicima republika separatno, a ne sa Predsedništvom SFRJ. Karington, Kutiljero, Vens, Oven, Stoltenberg i članovi Kontakt grupe nisu razgovarali sa izabranim članovima Predsedništva međunarodno priznate BiH, nego sa Alijom, Radovanom, Bobanom kao partijskim i nacionalnim liderima, pri čemu poslednja dvojica nisu imali državne funkcije.

Zašto rekosmo da BiH „prirodno sledi agoniju SFRJ”? Ako tri najbrojnija naroda nisu mogla da žive zajedno u velikoj Jugoslaviji, kako bi mogli u maloj BiH.

Analogija je upadljiva i jedino nepotpuna utoliko što je tzv. međunarodna zajednica brzo i lako odustala od Jugoslavije i pogurala slovenačke, hrvatske i bošnjačke secesioniste, a za BiH je zapela iz petnih žila, i pri tome pokazala jalovu upornost i strpljenje. Izgledalo je da su u Ženevi Amerikanci prihvatili evropsku formulu „Bosna cijela iz tri dijela”, uz uslov da NATO na terenu oružano pripremi podelu 51/49 odsto, ali je jedina supersila nakon Dejtona odlučila da ipak istera svoju formulu „jedinstvene, građanske, multi-kulti”. Uprkos tome što u poratnoj Bosni nije bilo ni jedinstva ni građanstva, a multi-kulti je bila BiH gledana kao celina, ali ne i u delovima, entitetima i kantonima. Usledila je nemoguća misija: presija, pretnje, ucene – alati inženjeringa izgradnje bosanske nacije i bosanske države.

Dodik priča kako su izgledali susreti sa bezbrojnim visokim i niskim predstavnicima, izaslanicima, posrednicima, izvestiocima – stalnim i specijalnim. Smenjivali su se kao policijski islednici da na kondiciju iznude ono što su naumili. Ili pak dolazili sa predlozima koji se razlikuju po naizgled bezazlenom detalju. Ili, naprosto, kažu: „Iskreno, vi ste sve u pravu, ali moja vlade ostaj pri svom.” Ili: „Verujte, i moja zemlja sa njima ima isti problem, samo su prema nama malo mekši.” Ili: „Znate, to vam je prepreka na putu ka EU, ili uslov za kredit MMF-a i sl.” Ešdaun piše: „Kada mi nešto zapne u BiH, zovnem Krisa Patena da to ubaci u evropsku agendu.” Gelbart diskretno: „Mani politiku, važne su koncesije za naše firme!”

Pošto je već prihvatio da ode u BiH kao lažni v. p., Šmit dokazuje da može više nego svih šest prethodnika koji su imali mandat SB UN. Zamahnuo je, ništa manje, nego na šume, reke, zemljište, javnu imovinu. Uklanjanje demokratski izabranog predsednika, koji im to ne da, samo je neophodna predradnja. „Vratiti se nedovršenim poslovima u Bosni”, u prevodu znači da treba dokrajčiti Dejtonsku BiH. Zašto Bošnjaci dobro sarađuju sa Šmitom? Zato što dele iluzije: njegove – da je zaista v. p., i njihove – da o BiH samo oni odlučuju. I, ko šiša Srbe. Podsećaju na Zelenskog i njegovu veliku kontraofanzivu na Krim i Dombas, koji su već integrisani u Rusiju. Šmit je za Srbe neka vrsta „korisnog idiota” jer im je otvorio oči šta ih čeka ako popuste. A Bošnjaci kao da pate od stokholmskog sindroma. Vezali se za protestantsko-katoličke islamofobe i padaju u trans kad im bilo koja šuša sa Zapada kaže neku lepu reč na engleskom ili nemačkom. SAD, EU, NATO izmakli su se iz Sirije, povukli iz Avganistana, posustali u Ukrajini, ne znaju šta će sa Izraelom... Da li Bošnjaci zaista još uvek veruju da će BiH biti izuzetak? Senad Hadžifejzović, reklo bi se, već diskretno sumnja.

U razgovoru sa Šmitom na TV Fejs, naoštreni voditelj pita: „Zar je moguće da veliki svet i moćna EU ne mogu ništa Dodiku?” A ovaj odgovara: „Nije problem samo Dodik, moja ambicija je da svi u BiH krenu put EU, jer to je dobro za narod i očekujem da i on shvati da moramo na tome zajedno da radimo.” I na pitanja o promeni izbornog zakona u FBiH, kojom je, navodno, oštetio Bošnjake, Šmit nastavlja sa istom šupljom evrooptimističkom frazeologijom, kad joj vreme nije, da će sve biti relativizovano ulaskom BiH u EU. Vidno iznervirani Hadžifejzović mu maliciozno prenosi „vesti iz pouzdanih izvora” da mu se sprema otkaz, a ovaj trijumfalno citira neku polurečenicu zemljakinje Fon Der Lajen, po kojoj će ipak ostati. Senad je ljutito skratio odjavu emisije: „Hvala g. Šmit, doviđenja gledaoci”.

Onomad se u Sarajevu pojavio i Jens Stoltenberg, gensek najvećeg vojnog saveza u istoriji. Kaže, „zbog secesionističke retorike i ruskog uticaja”. Međutim, ako ćemo principijelno, BiH nije član ovog vojnog saveza niti je mušterija da to postane, NATO nije ni potpisnik ni garant Dejtonskog sporazuma. To važi za celu BiH, bez obzira šta hoće natofilna FBiH, jer rusofilna RS – neće. Istina, saradnja BiH–NATO postoji, i kao vojni deo protektorata tu je EUFOR koji opet ima veze sa NATO-om. Uostalom, ko je još toliko naivan da veruje da se kolektivni Zapad drži bilo kakvih principa, pogotovo na Balkanu. Što se tiče secesionističke retorike, bila je pre toga i „zapaljiva retorika”, pa nije izazvala požar.

Dodik samo upozorava da pošto je za Bošnjake Dejton „ludačka košulja”, a neće ni novi dogovor o BiH, jedino rešenje je mirni razlaz. Problem je Dodikova retorika po sebi zato što su navikli da im se klanjaju svugde po svetu. U Sarajevu i više od toga, a Dodik im skreše u lice i opsuje. No toga je sve više na sve strane i biće im korisno kao vežba.

A što se tiče „uticaja Rusije”, sve je već objašnjeno: nisu nas bombardovali, a NATO jeste, sa Zapada u Banjaluku dolaze „pomoćnici zamenika” sa pritiscima, pretnjama i ucenama, a u Moskvi Putin pita: „Šta možemo da vam pomognemo?” Ako i oni žele takav uticaj, neka se ugledaju i batinu zamene šargarepom. Gensek NATO-a nije došao u Sarajevo sa nekim misterioznim i opasnim namerama, nego je turnejom po „buretu baruta” hteo da stavi do znanja da je udruženi Zapad, uprkos nevoljama u Ukrajini, na Bliskom istoku i Tajvanu i dalje prisutan u BiH i da brine o zabrinutim Bošnjacima. Zablenuti u daleku Ameriku, Sarajlije i ne primjećuju geopolitičke promene u ostatku sveta, čak ni da im se pred nosom centar moći iz zajedničkih organa BiH, sa Miloradom i Draganom, preselio u Banjaluku i Zapadni Mostar.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista