Izbori se dobijaju činjenicama

Svaka kampanja je prilika da se iznesu činjenice na videlo i da se jasno pokaže ko ima jače argumente pred biračima. Uvek bi, s obzirom na lagodniju poziciju jer nastupa sa polja kritike, trebalo da opozicija bude ta koja će kroz kvalitetnu i argumentovanu kritiku imati nešto lakši posao. Vlast je ta koja ima maksimalnu odgovornost i mora donekle da bude u defanzivi, jer uvek će postojati nezadovoljni i oni kojima niste nešto učinili pa su kivni na vlast. Međutim, ovo što se događa u Srbiji tokom aktuelne kampanje, a događalo se i ranije, zaista je neverovatno. Vlast ne da nije u defanzivi, već naprotiv, vlast svuda pokazuje ono što je uradila i ono što planira da uradi, dok opozicija praktično ne postoji i kampanju je svela na lični nivo, to jest na napade na ličnost Aleksandra Vučića. Dakle, nisu se za sve ove godine, pa ni danas, mrvu jednu potrudili da najpre naprave dobru i kvalitetnu infrastrukturu, a zatim i da prikažu neki program i ponude alternativu onome što vlast radi. O eventualnom terenskom radu u kampanji besmisleno je da ponovo pišem, jer njihovi aktivisti na terenu ne postoje. Kako su oni zamislili da pobede na izborima zaista mi nije jasno, ali praksa svih izbora do sada na kugli zemaljskoj jasno pokazuje da se na taj način izbori jednostavno ne mogu dobiti.

Vlast je nastupila krajnje ofanzivno, i to sa činjenicama. Niko ne može da ospori da je urađen auto-put do makedonske granice. Niko ne može da ospori auto-put do Čačka, uskoro i do Požege. Niko ne može da ospori auto-put do Šapca, uskoro i fruškogorski koridor. Niko ne može da ospori stotine kilometara magistralnih i regionalnih puteva, kao i činjenicu da je u gotovo svakoj opštini i gradu svako selo povezano sa opštinom ili gradom. Ne ide ni osporavanje da danas 500.000 ljudi više radi nego 2012. godine, da fabrike niču na svakom koraku, da imamo pet milijardi na računu, da rastu plate i penzije koje se isplaćuju iz realnih izvora, tj. iz onoga što Srbija zaradi od privrede, ne može se osporiti da je privatni sektor eksplodirao, da je poreski sistem zategnut do perfekcije, da nikada nismo imali toliko prijavljenih radnika, da je ponuda za posao nikad više, da se plate i penzije često uvećavaju i da se isplaćuju iz onoga što Srbija zaradi, a ne kao ranije iz dugovanja, da je turizam takođe eksplodirao i da se hoteli grade na svakom koraku, da se inače nikada nije ovoliko gradilo i da se sve proda, kao što se nikako ne može osporiti da prosečno domaćinstvo u Srbiji ima dva ili tri automobila. Ne može se osporiti enormno ulaganje u zdravstvo, najsavremeniji klinički centri u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, da se gradi u Kragujevcu, da su bolnice svuda apsolutno rekonstruisane i modernizovane, da je značajno podignut nivo primarne zdravstvene zaštite, da lekari i medicinsko osoblje primaju do tri puta veće plate u odnosu na 2012. godinu, da nam se vraćaju lekari iz inostranstva. Ne može se nikako osporiti ulaganje u kulturu, da se nikada toliko nisu snimali filmovi, radile predstave, da su svi muzeji otvoreni. Ne može se osporiti ni ulaganje u sport jer smo svedoci svaki put sve više medalja sa velikih takmičenja, izgradnje sportske infrastrukture na svakom koraku… Dakle, Vučić i svako iz SNS-a ko izađe na televiziju mogli bi od jutra do mraka samo da vade fotografije šta je sve urađeno i dijagrame po kojima bi poredili u gotovo svakoj oblasti koliko je Srbija odskočila u odnosu na 2012. godinu.

Naspram svega ovoga, opoziciji, koja bi trebalo da bude u ofanzivi, izgleda da je preostalo samo da se nigde ne pojavljuje. Napadima na ličnoj osnovi ne dobijaju se birači. Izbori se dobijaju činjenicama. Za svaku kampanju potrebni su jaki argumenti, a deluje apsolutno sumanuto da ih opozicija za 11 godina ni u tragovima nije prikupila. Izgleda da sledi još jedan bolan poraz.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista