Избори се добијају чињеницама

Свака кампања је прилика да се изнесу чињенице на видело и да се јасно покаже ко има јаче аргументе пред бирачима. Увек би, с обзиром на лагоднију позицију јер наступа са поља критике, требало да опозиција буде та која ће кроз квалитетну и аргументовану критику имати нешто лакши посао. Власт је та која има максималну одговорност и мора донекле да буде у дефанзиви, јер увек ће постојати незадовољни и они којима нисте нешто учинили па су кивни на власт. Међутим, ово што се догађа у Србији током актуелне кампање, а догађало се и раније, заиста је невероватно. Власт не да није у дефанзиви, већ напротив, власт свуда показује оно што је урадила и оно што планира да уради, док опозиција практично не постоји и кампању је свела на лични ниво, то јест на нападе на личност Александра Вучића. Дакле, нису се за све ове године, па ни данас, мрву једну потрудили да најпре направе добру и квалитетну инфраструктуру, а затим и да прикажу неки програм и понуде алтернативу ономе што власт ради. О евентуалном теренском раду у кампањи бесмислено је да поново пишем, јер њихови активисти на терену не постоје. Како су они замислили да победе на изборима заиста ми није јасно, али пракса свих избора до сада на кугли земаљској јасно показује да се на тај начин избори једноставно не могу добити.

Власт је наступила крајње офанзивно, и то са чињеницама. Нико не може да оспори да је урађен ауто-пут до македонске границе. Нико не може да оспори ауто-пут до Чачка, ускоро и до Пожеге. Нико не може да оспори ауто-пут до Шапца, ускоро и фрушкогорски коридор. Нико не може да оспори стотине километара магистралних и регионалних путева, као и чињеницу да је у готово свакој општини и граду свако село повезано са општином или градом. Не иде ни оспоравање да данас 500.000 људи више ради него 2012. године, да фабрике ничу на сваком кораку, да имамо пет милијарди на рачуну, да расту плате и пензије које се исплаћују из реалних извора, тј. из онога што Србија заради од привреде, не може се оспорити да је приватни сектор експлодирао, да је порески систем затегнут до перфекције, да никада нисмо имали толико пријављених радника, да је понуда за посао никад више, да се плате и пензије често увећавају и да се исплаћују из онога што Србија заради, а не као раније из дуговања, да је туризам такође експлодирао и да се хотели граде на сваком кораку, да се иначе никада није оволико градило и да се све прода, као што се никако не може оспорити да просечно домаћинство у Србији има два или три аутомобила. Не може се оспорити енормно улагање у здравство, најсавременији клинички центри у Београду, Нишу, Новом Саду, да се гради у Крагујевцу, да су болнице свуда апсолутно реконструисане и модернизоване, да је значајно подигнут ниво примарне здравствене заштите, да лекари и медицинско особље примају до три пута веће плате у односу на 2012. годину, да нам се враћају лекари из иностранства. Не може се никако оспорити улагање у културу, да се никада толико нису снимали филмови, радиле представе, да су сви музеји отворени. Не може се оспорити ни улагање у спорт јер смо сведоци сваки пут све више медаља са великих такмичења, изградње спортске инфраструктуре на сваком кораку… Дакле, Вучић и свако из СНС-а ко изађе на телевизију могли би од јутра до мрака само да ваде фотографије шта је све урађено и дијаграме по којима би поредили у готово свакој области колико је Србија одскочила у односу на 2012. годину.

Наспрам свега овога, опозицији, која би требало да буде у офанзиви, изгледа да је преостало само да се нигде не појављује. Нападима на личној основи не добијају се бирачи. Избори се добијају чињеницама. За сваку кампању потребни су јаки аргументи, а делује апсолутно сумануто да их опозиција за 11 година ни у траговима није прикупила. Изгледа да следи још један болан пораз.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa