Jugonostalgičari u vrtlogu građanskog rata

Pre 80 godina na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, bosanskom gradiću u dolini reke Vrbas, rođena je, nekome mila, nekome mrska – socijalistička Jugoslavija. Kralju Petru Drugom Karađorđeviću zabranjen je povratak u zemlju, Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije predstavljao je vladu, AVNOJ vrhovno zakonodavno telo, a Tito je proglašen za maršala. Tu, u Sokolskom domu 29. novembra 1943. između himne „Hej Sloveni” i kozaračkog kola, 142 delegata stvorila su obrise nove, crvene zemlje. Zemlje koja je život počela u ratu i na temeljima antifašističke borbe kao Demokratska Federativna Jugoslavija, zatim preimenovana u Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju, da bi svoj kraj 1992. dočekala kao Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija.

Šest naroda i šest republika pod jednom zastavom i jednom idejom skoro pola veka, sve dok se bratstvo i jedinstvo nije razbilo u paramparčad u krvavom građanskom ratu. Kako ovu zemlju danas vide oni koji su u njoj stasavali i školovali se? Kome dati za pravo – onima koji na SFRJ gledaju kroz dioptriju jugonostalgičara, gde je žal za Jugom ujedno i žal za mladošću, letovanjima na Hvaru i rešenim stambenim pitanjem bez bankarskog ropstva? Ili kroz prizmu kritičara koji kažu da je to bila tamnica naroda, u kojoj je vladala Udba, a ideja bratstva i jedinstva se održavala na mišiće i ćutnjom o zločinima NDH nad Srbima? Kakvo je u krajnjoj liniji bilo pravo koje je uređivalo život građana u toj državi?

– Upravo je zadatak nedavne trodnevne konferencije „Socijalističko pravo u Jugoslaviji 1945–1990”, održane na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, bio da se podvrgne analizi kako je funkcionisala ta država u vreme zrelog socijalizma. Taj sistem je doneo i neke veoma dobre i neke veoma loše stvari. Na prvi pogled može se reći da je revolucija, koja je sprovedena 1941–1945, omogućila da se oni koji su pripadali nižim slojevima društva relativno lako penju ka višim. Ostvarena je potpuna ravnopravnost žena koja nije postojala u Kraljevini Jugoslaviji, gde žene nisu imale pravo glasa, a njihova poslovna sposobnog je bila ograničena. Ne samo što je uvedeno opšte pravo glasa, načelno gledano pravni položaj žena i muškaraca je bio izjednačen. Obrazovanje je postalo dostupnije, a ostvaren je i ekonomski rast. Zemlja se transformisala iz jedna zaostale, poljoprivredne države u jednu srednjerazvijenu poluindustrijalizovanu zemlju i relativno brzo se oporavila od ogromne ratne štete – priča za „Politiku” dr Dejan Popović, profesor na beogradskom Pravnom fakultetu i jedan od organizatora konferencije „Socijalističko pravo u Jugoslaviji 1945–1990”.

Koliko je pravo glasa vredelo u sistemu u kojem je postojala samo jedna partija? Da li bi se Jugoslavija brže i bolje digla iz pepela u uslovima kapitalističke tržišne privrede? Kritičari socijalizma će reći da je mogla da bude bar kao Grčka, koja je 1945. imala isti nivo dohotka ali je za 25 godina prestigla Jugoslaviju. Ali njegovi simpatizeri dosetiće se da makar nije nazadovala poput komunističke Čehoslovačke.

– Bilans ima svoju stranu i u aktivi i u pasivi. U aktivi su neke pozitivne stvari, ali je pasiva opterećena ozbiljnim okolnostima: sfera ljudskih prava, demokratije, ono što je bio veliki uspeh u zapadnoj Evropi u drugoj polovini 20. veka. Represija je posle rata pa do kraja četrdesetih godina bila žestoka. Oduzela je živote desetine hiljada ljudi koji su olako proglašavani za narodne neprijatelje samo zato što su pripadali građanskoj klasi ili su bili bogatiji seljaci. Kad je došlo do raskola sa Staljinom, obračun je počeo i među pripadnicima KPJ. I taj obračun je bio vrlo surov. Ali mora se reći da su razmere ograničenja ljudskih prava i sloboda u Jugoslaviji kasnije bile manje nego u drugim zemljama Istočne Evrope. Ne može se prenebregnuti da je 45 godina zemlja bila nedemokratska, da je njome upravljala jedna grupa ljudi koji su činili rukovodstvo Saveza komunista, da je vladao kult ličnosti Josipa Broza Tita. Ne može se zanemariti ni da je Tito bio uspešan državnik, u smislu da je afirmisao Jugoslaviju kao suverenu državu, jedan od lidera Pokreta nesvrstanih, uvažavan od svojih partnera širom sveta, ali njegovo nasledstvo se pokazalo kao neuspešno. Nije iza sebe ostavio čvrstu državu, ona se urušila posle njegove smrti – objašnjava profesor Popović.

Foto-robot jugonostalgičara kaže da je on stasavao posle pedesetih godina kada su u kulturi, nauci i obrazovanju jaki uticaji Zapada. Tada se Jugoslavija uključuje u međunarodne tokove i funkcioniše bolje nego bilo koja druga istočnoevropska zemlja.

„Politikin” sagovornik podseća i da je postojala šansa da se posle Titove smrti Jugoslavija demokratizuje, da se uključi u Savet Evrope, a kasnije i postane članica Evropske ekonomske zajednice, ali…

– Republičke komunističke partije želele su da sačuvaju svoj monopol, samo su njihova rukovodstva počela da se presvlače u nova nacionalistička odela. Tako je ideologija komunizma pred kraj osamdesetih i početkom devedesetih godina zamenjena ideologijom nacionalizma. Time su širom otvorena vrata za raspad jugoslovenske države u krvavom građanskom ratu – dodaje prof. dr Popović.

Šta je Jugoslavija bila Srbiji – majka ili maćeha? Koliki je bio srpski doprinos toj državi – jednak ili nešto veći? Kako su od ruke „velikosrpskog hegemonizma” stradali Srbi?

– S jedne strane postojala je ta potreba da opstane jugoslovenska država, a sa druge se može pratiti podsticanje netrpeljivosti prema srpskoj buržoaziji, nekritičko prihvatanje različitih teza o velikosrpskom hegemonizmu, planovi da se srpski etnički prostor drobi za razliku od onog koji pokrivaju Hrvati ili neki drugi narodi. Sve to prati veoma izražena partijska propaganda o srpskoj vojsci kao okupatorskoj, o srpskoj državi koja ne nudi budućnost svim jugoslovenskim narodima. Partija istovremeno propagira jednu odanost prema jugoslovenskoj državi i ruši brojčano i teritorijalno najjači narod u toj državi – srpski narod. Potezi koji su negirali učešće pojedinih jugoslovenskih naroda, pre svega Hrvata, u genocidu nad srpskim narodom eksplodirali su nam u lice krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Ta istina više nije mogla da se skriva, jer nije postojao politički subjekt koji je mogao da diktira javnosti neki stav koji je kroz školske udžbenike pričao svoju pogodnu i podobnu istoriju. Sazrela je svest da se pogleda celokupna prošlost i da se na njenim ostacima dođe do zaključaka kako je država nastajala, ko je uložio sebe u tu državu… Naspram toga bila je priča o bratstvu i jedinstvu u kojoj su svi jugoslovenski narodi dali podjednako, svako na svoj način. Međutim, kada istorija i istoričari uzmu stvari u svoje ruke i počnu analizu na osnovu dokumenata, tog egalitarizma nema. Upravo su ti kolektivni pogledi prva žrtva ozbiljnih istraživanja – kaže za „Politiku” akademik i istoričar Ljubodrag Dimić.