Југоносталгичари у вртлогу грађанског рата

Пре 80 година на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, босанском градићу у долини реке Врбас, рођена је, некоме мила, некоме мрска – социјалистичка Југославија. Краљу Петру Другом Карађорђевићу забрањен је повратак у земљу, Национални комитет ослобођења Југославије представљао је владу, АВНОЈ врховно законодавно тело, а Тито је проглашен за маршала. Ту, у Соколском дому 29. новембра 1943. између химне „Хеј Словени” и козарачког кола, 142 делегата створила су обрисе нове, црвене земље. Земље која је живот почела у рату и на темељима антифашистичке борбе као Демократска Федеративна Југославија, затим преименована у Федеративну Народну Републику Југославију, да би свој крај 1992. дочекала као Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Шест народа и шест република под једном заставом и једном идејом скоро пола века, све док се братство и јединство није разбило у парампарчад у крвавом грађанском рату. Како ову земљу данас виде они који су у њој стасавали и школовали се? Коме дати за право – онима који на СФРЈ гледају кроз диоптрију југоносталгичара, где је жал за Југом уједно и жал за младошћу, летовањима на Хвару и решеним стамбеним питањем без банкарског ропства? Или кроз призму критичара који кажу да је то била тамница народа, у којој је владала Удба, а идеја братства и јединства се одржавала на мишиће и ћутњом о злочинима НДХ над Србима? Какво је у крајњој линији било право које је уређивало живот грађана у тој држави?

– Управо је задатак недавне тродневне конференције „Социјалистичко право у Југославији 1945–1990”, одржане на Правном факултету Универзитета у Београду, био да се подвргне анализи како је функционисала та држава у време зрелог социјализма. Тај систем је донео и неке веома добре и неке веома лоше ствари. На први поглед може се рећи да је револуција, која је спроведена 1941–1945, омогућила да се они који су припадали нижим слојевима друштва релативно лако пењу ка вишим. Остварена је потпуна равноправност жена која није постојала у Краљевини Југославији, где жене нису имале право гласа, а њихова пословна способног је била ограничена. Не само што је уведено опште право гласа, начелно гледано правни положај жена и мушкараца је био изједначен. Образовање је постало доступније, а остварен је и економски раст. Земља се трансформисала из једна заостале, пољопривредне државе у једну средњеразвијену полуиндустријализовану земљу и релативно брзо се опоравила од огромне ратне штете – прича за „Политику” др Дејан Поповић, професор на београдском Правном факултету и један од организатора конференције „Социјалистичко право у Југославији 1945–1990”.

Колико је право гласа вредело у систему у којем је постојала само једна партија? Да ли би се Југославија брже и боље дигла из пепела у условима капиталистичке тржишне привреде? Критичари социјализма ће рећи да је могла да буде бар као Грчка, која је 1945. имала исти ниво дохотка али је за 25 година престигла Југославију. Али његови симпатизери досетиће се да макар није назадовала попут комунистичке Чехословачке.

– Биланс има своју страну и у активи и у пасиви. У активи су неке позитивне ствари, али је пасива оптерећена озбиљним околностима: сфера људских права, демократије, оно што је био велики успех у западној Европи у другој половини 20. века. Репресија је после рата па до краја четрдесетих година била жестока. Одузела је животе десетине хиљада људи који су олако проглашавани за народне непријатеље само зато што су припадали грађанској класи или су били богатији сељаци. Кад је дошло до раскола са Стаљином, обрачун је почео и међу припадницима КПЈ. И тај обрачун је био врло суров. Али мора се рећи да су размере ограничења људских права и слобода у Југославији касније биле мање него у другим земљама Источне Европе. Не може се пренебрегнути да је 45 година земља била недемократска, да је њоме управљала једна група људи који су чинили руководство Савеза комуниста, да је владао култ личности Јосипа Броза Тита. Не може се занемарити ни да је Тито био успешан државник, у смислу да је афирмисао Југославију као суверену државу, један од лидера Покрета несврстаних, уважаван од својих партнера широм света, али његово наследство се показало као неуспешно. Није иза себе оставио чврсту државу, она се урушила после његове смрти – објашњава професор Поповић.

Фото-робот југоносталгичара каже да је он стасавао после педесетих година када су у култури, науци и образовању јаки утицаји Запада. Тада се Југославија укључује у међународне токове и функционише боље него било која друга источноевропска земља.

„Политикин” саговорник подсећа и да је постојала шанса да се после Титове смрти Југославија демократизује, да се укључи у Савет Европе, а касније и постане чланица Европске економске заједнице, али…

– Републичке комунистичке партије желеле су да сачувају свој монопол, само су њихова руководства почела да се пресвлаче у нова националистичка одела. Тако је идеологија комунизма пред крај осамдесетих и почетком деведесетих година замењена идеологијом национализма. Тиме су широм отворена врата за распад југословенске државе у крвавом грађанском рату – додаје проф. др Поповић.

Шта је Југославија била Србији – мајка или маћеха? Колики је био српски допринос тој држави – једнак или нешто већи? Како су од руке „великосрпског хегемонизма” страдали Срби?

– С једне стране постојала је та потреба да опстане југословенска држава, а са друге се може пратити подстицање нетрпељивости према српској буржоазији, некритичко прихватање различитих теза о великосрпском хегемонизму, планови да се српски етнички простор дроби за разлику од оног који покривају Хрвати или неки други народи. Све то прати веома изражена партијска пропаганда о српској војсци као окупаторској, о српској држави која не нуди будућност свим југословенским народима. Партија истовремено пропагира једну оданост према југословенској држави и руши бројчано и територијално најјачи народ у тој држави – српски народ. Потези који су негирали учешће појединих југословенских народа, пре свега Хрвата, у геноциду над српским народом експлодирали су нам у лице крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. Та истина више није могла да се скрива, јер није постојао политички субјект који је могао да диктира јавности неки став који је кроз школске уџбенике причао своју погодну и подобну историју. Сазрела је свест да се погледа целокупна прошлост и да се на њеним остацима дође до закључака како је држава настајала, ко је уложио себе у ту државу… Наспрам тога била је прича о братству и јединству у којој су сви југословенски народи дали подједнако, свако на свој начин. Међутим, када историја и историчари узму ствари у своје руке и почну анализу на основу докумената, тог егалитаризма нема. Управо су ти колективни погледи прва жртва озбиљних истраживања – каже за „Политику” академик и историчар Љубодраг Димић.