Istorija se kreće bez prestanka

Prekjuče neposredno uoči pro gla še njaza ovo go di šnjeg la u re a ta No be lo ve nagrade za knji žev nost, francuski romansijeri esejist ŽanMari Gista vLe Kle zio (1940) dao je in ter vju ra dijuFransEnter, koji prenosimo.

 Kako se osećate uoči proglašenja Nobelove nagrade? Vaše ime se dosta pominje u Švedskoj…

 Iščekujem.

 Znači verujete?

 Da, zašto da ne. To je književna nagrada. Pisci uvek veruju u književne nagrade

 Poslednji Francuz koji je dobio Nobelovu nagradu bio je Klod Simon, daleke 1985…

 Ne mislim da sam na visini Kloda Simona, ali pustimo žiri da obavi svoj posao.

 Šta za vas predstavlja ova nagrada?

Kao sve književne nagrade i ova predstavlja vreme, znači dobitak na vremenu, nešto što vam daje želju da nastavite da pišete.

Ali vi imate tu želju?

Da, ali pišemo da bismo bili čitani, da bismo imali odgovor, nagrada je jedan odgovor.

Na taj način još više ulazite u istoriju književnosti, u istoriju uopšte…

Bolje da ne idemo tako daleko, jer istorija je relativna… Na duže staze svi umiremo, na srednje staze svi imamo teškoće...

Čemu biste posvetili svoj govor (na dodeli nagrade, danas 2008. godine?

O teškoćama koje pisci imaju da objave svoja dela, to je interesantno. Teškoće koje ima neko ko piše, koji misli na kreolskom da prevede svoje misli na francuski i pronađe izdavača van svog ostrva. O toj relativnosti izdavačkog sistema.

Zašto je toliko teško (objaviti knjige), kada smo udaljeni od velikih zemalja, odnosno od zemalja koje imaju novac? Trebalo bi da bude mnogo jednostavnije?

Trebalo bi najpre ukinuti takse na knjige. Knjige bi trebalo da budu oslobođene poreza, to bi već bio dobar način….

Uvek ste pomalo gnevni?

Da, zato što mislim da je to sistem u kome je veoma teško da budete drugačiji, teško da govorite i da se vaš glas čuje. Neprestano morate, naročito kad ste mladi, da kucate na vrata, da udarate o zid.

Vaš novi roman „Tužbalica o gladi” prati životni put jedne žene, koju otkrivamo u 30-im godinama, kada joj je 10 godina i pratimo je do oslobođenja, otkrivamo njen pogled na porodicu, koja će doživeti socijalni pad, na epohu, na rat koji se približava, na sam rat… Kako je pisati očima mlade devojke?

 Dobra strana pisanja romana jeste što menjate ličnost, postajete neko drugi, ulazite u kožu nekog iz druge epohe, drugog pola, i potpuno se identifikujete sa tom osobom. To je zaista izuzetno.

 Utoliko pre što vam je ta osoba bila bliska, pošto je gotovo reč o portretu vaše majke?

Gotovo, dobro ste rekli, jer je moja majka bila starija od Etel (glavnog lika). Moja majka me je puno inspirisala, jer je bila veoma skromna, živela je velike istorijske trenutke kao svedok, iako nikada nije učestvovala u Istoriji, i imala je izuzetnu snagu otpora prema svim pogrešnim idejama u toj teškoj epohi, od 30-ih do 40-ih godina. Naročito je strepela od rata koji se približavao, što je bilo veoma teško proživljavati u to vreme.

Ali još jedna osoba me je inspirisala – Natali Sarot (francuski pisac ruskog porekla). Ona je imala skoro isto godina kao moja majka, živele su u istom delu grada i zamišljao sam da su se čak srele u pekari.

Natali Sarot, koju sam sreo nekoliko puta, pričala je o životu u tom 15. arondismanu, o tome kako je bilo živeti u Parizu u to vreme kao ruski imigrant. Moja majka, koja je živela nedaleko, puno mi je pričala o ruskim imigrantima, i zato sam pomislio da su morale da se sretnu u pekari.

Najbolja prijateljica Etel iz detinjstva je Ksenija, mala Ruskinja. Govorite mnogo o egzilu, o novcu, gladi i gubitku socijalnog statusa. Ta problematika je u središtu knjige…

Da, to je bio problem ljudi iz te epohe, jer u 30-im se dogodio finansijski krah, nekretnine su se obrušile, banke su vršile pritisak na građane koji su imali kredite da ih vrate i stavile su ključeve u vrata…

Mnogo bogatstva je iz Francuske prebačeno u Argentinu i Čile. Tokom tog vremena pripremao se rat i pojavile su se teme koje i danas nalazimo – bezbednost, posao, da li treba zatvoriti granice za imigrante, da li imigranti otimaju naš hleb. Sve to nalazimo danas.

 Ona to posmatra sa gnevom, prijatelje svog oca, koji dolaze iz buržoaske sredine, prema kojima veoma rano ima kritički odnos…

To sam izmislio jer moja majka nikada nije bila veoma kritična, uvek je bila uzdržana. Ali kad sam bio dete prisustvovao sam razgovorima iz poslednjeg talasa koji se širio Francuskom u duhu Morasa (nacionalistički pisac), odnosno ljudi koji su žalili za autoritetom, za rigidnošću jednog režima koji nije do kraja ostvaren, sa jedne strane fašisti, s druge komunisti… Sva ta polemika je bila prazna, kao košmar koji je dolazio iz te epohe koja bila odvratna, ali koja je najavila jedno drugo vreme. To je bila epoha promena i zato me je zainteresovala. Etel, ima 20 godina kada izbije rat. Ona je nada, jer će na kraju ona promeniti svet. To neće učiniti političari, ratnici, zatvorenici, već ovi svedoci koji su na kraju pripremili generaciju koja dolazi, koja je ukinula kolonizaciju i sve ono što je spaslo zapadni svet od potpune strave.

Kažete da sa 20 godina vaša majka nije znala da je heroj?

Da, zato što pravi heroji ne znaju da su heroji, oni su pod bombama ali ne znaju da proživljavaju rat, oni su na brodovima, a ne znaju da učestvuju u mondijalizaciji.

To su ljudi koji nisu žrtve, ali su akteri podstaknuti događajima i koji svojom snagom i inteligencijom ili prosto osećanjima uspevaju da izgrade bolji svet. Verujem u bolji svet.

Vaša majka insistira na Ravelu…

Ravel je uspeo da kroz zvuk prenese rast strepnje do eksplozije, u isto vreme eksplozije nasilja i nade, koji je bio duh tih godina. Dodajem da je to jedan od prvih muzičara (ja sam kupio njegove partiture, toliko sam bio opčinjen njegovom muzikom) koji je u klasičnu muziku uveo tam-tam. To je izuzetno.

Pisali ste o vašem ocu, u „Afrikancu”. Da li još uvek imate materijala da pišete o vašem životu, s primesama imaginarnog, jer verujete u roman?

Pišem samo romane jer nisam u stanju da pišem memoare. „Afrikanac” je roman, nije autobiografski esej.

Imam neku vrstu otpora prema tome da posmatram svoj život i da verujem da on ima neki značaj. Ali, sa druge strane, romani omogućavaju da se provuku lični elementi, da igram sa istorijom, da ne budem samo hroničar, već i da intervenišem, da pokrenem stvari. Ne mislim da je istorija nešto nepokretno; istorija se kreće bez prestanka.

(Prevela Ana Otašević)

Intervju Žan-Mari Gustava Le Klezija radiju Frans-Enter 9. oktobra, uoči proglašenja za ovogodišnjeg laureata Nobelove nagrade za književnost

----------------------------------------------------------

Moj život u divljini

Ž.M.G.Klezio „Afrikanac”, (Ne&Bo,2005)

Slobodu u Ogoji predstavljala je moć tela. Pogled bez granica, s terase od cementa na kojoj je kuća bila sagrađena i koja je podsećala na kabinu splava na okeanu trave. Ako učinim napor i pokušam da se setim, mogu da zamislim neodređene granice imanja. Neko, ko bi bio u stanju da sačuva precizno sećanje na ovo mesto, bio bi začuđen onim što je jedno dete od osam godina moglo tu da zapazi. Bez svake sumnje, to je bio vrt. Ali ne ukrasni vrt – da li je u toj zemlji uopšte postojalo nešto što se moglo smatrati ukrasnim? To je bio više korisni prostor, gde je moj otac posadio voćke, mango, gojavu, papaju, a umesto žive ograde ispred verande, narandže i sitni limun gde su mravi napravili vazdušasto gnezdo od lišća iz kojeg je izlazila neka vrsta paperja, poput pamuka, koje je štitilo njihova jaja. Negde, iza kuće, usred šikare, nalazio se kokošarnik s kokoškama i biserkama, i čije sam postojanje naslućivao samo zbog prisustva lešinara u vertikalnoj liniji prema nebu, na koje je moj otac pucao ponekad iz karabina. Dobro, može se reći vrt, jer je jedan od zaposlenih mladića u našoj kući nosio ime garden boy (baštovan). S druge strane imanja, u kućicama za poslugu, verovatno su stanovali: boy, small boy i pre svega kuvar, koga je moja majka volela i sa kim je pripremala jela, ali ne na francuski način, nego supu od kikirikija, pečene krompire ili foufou, kašu od slatkog krompira, koja je bila naša uobičajena hrana. S vremena na vreme, moja majka se upuštala s njim u eksperimente, kao što je pravljenje džema od kandirane gojave i papaje ili sladoleda koji je ručno mešala. U tom dvorištu je bilo, pre svega dece, i to u velikom broju, koja su dolazila svakog jutra da se igraju i da pričaju i s kojom smo se rastajali tek pošto bi pala noć.

Sve to je moglo ostaviti utisak organizovanog, kolonijalnog života, skoro gradskog – ili bar seoskog kao u Engleskoj ili Normandiji pre industrijske ere. Međutim, mi smo živeli u potpunoj slobodi tela i duha. Ispred kuće, u suprotnom pravcu od bolnice u kojoj je radio moj otac, protezalo se beskrajno, blago zatalasano prostranstvo u kome se gubio pogled. Na jugu, nizbrdica je vodila do maglovite doline reke Aje, pritoke Krosa, i do sela Ogoje, Ijame i Bavopa. Prema severu i istoku, mogao sam videti veliku crvenkastu ravnicu prošaranu ogromnim mravinjacima, ispresecanu potocima i močvarama, gde je počinjala gusta šuma, kao i šumarak s drvećem geant, iroko i okoume, gde je sve to bilo pokriveno ogromnim nebeskim svodom jake plave boje, na kome je pržilo sunce i koji su, svakog popodneva, osvajali olujni oblaci.

Sećam se i nasilja. Ali ne tajnog, licemernog, zastrašujućeg nasilja s kojim su se susretala deca koja su se rađala za vreme rata – koja su se krila da bi izašla napolje, koja su uhodila Nemce u sivim šinjelima dok su krali gume s auta De Dion–Bouton (marka prvih francuskih automobila) moje bake, koja su slušala prežvakane priče o krijumčarenju, špijunaži, skrivenom značenju reči, porukama koje su stizale od oca preko gospodina Oglivija, američkog konzula, a naročito o gladi, nestašici svega i glasinama da su se moje sestričine i baka hranile ljuskama od povrća. To nasilje nije bilo fizičko. Ono je bilo podmuklo i prikriveno kao neka bolest. Ono mi je izjedalo telo, od njega sam imao napade neizdržljivog kašlja i tako strašne migrene da sam se sakrivao ispod stola i dugog stolnjaka, s pesnicama zarivenim u očne duplje.

Ogoja je pružala drugačije nasilje, otvoreno, stvarno, od koga mi je treperilo telo. To se moglo zapaziti u svakom detalju života i prirode koja nas je okruživala. Oluje, koje do tada nisam ni video, niti mogao da o njima sanjam, nebo crno kao mastilo, prošarano munjama, vetar koji je savijao veliko drveće oko vrta, koji je kidao palmino lišće s krova, koji se kovitlao kroz trpezariju i gasio petrolejke prolazeći ispod vrata. Ponekad bi uveče dunuo crveni vetar sa severa od koga su svetlucali zidovi. Tu električnu silu sam morao da prihvatim, da pripitomim, za nju je moja majka izmislila igru; brojali smo sekunde koje su nas delile od udarca groma, slušali smo ga kako se približava kilometar po kilometar i kako se posle toga udaljava prema planinama. Jednog popodneva, dok je otac operisao u bolnici, grom je ušao kroz vrata i raširio se po podu bez ikakvog zvuka, otopio metalne noge operacionog stola i sagoreo plastični đon na očevim sandalama, zatim se sklupčao i izašao tamo odakle je i došao, kao utvara, da bi na kraju otišao negde u nebeske visine. Stvarnost je ličila na legende.

Afrika je bila moćna. Za dete, kao što sam ja tada bio, snaga je bila opšteprisutna i neosporna. Ona je nadahnjivala. Teško je o tome danas govoriti, posle tolikih slomova i odricanja. Malo je Evropljana koji su to osetili. Posao koji je obavljao moj otac, prvo u Kamerunu, a zatim u Nigeriji, stvorio je izuzetnu situaciju. Englezi, koji su radili u koloniji, većinom su obavljali administrativne poslove. Oni su bili vojna lica, sudije ili načelnici (D.O. inicijali, izgovoreni na engleski način, Di–O, podsećali su me na neki religiozni pojam, kao varijaciju na „Deo gratias” iz mise koju je moja majka čitala na verandi svake nedelje). Moj otac je bio jedini lekar u krugu od šezdeset kilometara. Ali te proporcije nisu imale nikakvog smisla: prvi administrativni centar je bio Abakaliki, na četiri sata vožnje, i da bi se do njega stiglo, trebalo je preći reku Aju pomoću splava i proći kroz gustu šumu. Sledeća rezidencija jednog drugog D.O-a je bila na granici s francuskim Kamerunom, u Obudu, u podnožju brda gde su još uvek živele gorile. Moj otac je bio odgovoran za dispanzer u Ogoji (stara misionarska bolnica koju su napustile časne sestre), i bio je jedini lekar na severu okruga Kros River. Tu je radio sve, kao što je rekao kasnije, od porođaja do autopsije. Moj brat i ja smo bili jedina bela deca u čitavoj oblasti. Mi nikada nismo saznali kakva je mogla biti pomalo smešna strana prirode dece koja su bila vaspitana u „kolonijama”. Ako počnem da čitam „kolonijalne” romane koje su napisali Englezi iz tog doba ili onog koje je prethodilo našem dolasku u Nigeriju – Džojs, Keri, na primer, autor Missié Johnson, ja ne prepoznajem ništa. Ako čitam Vilijama Boda, koji je isto tak proveo deo detinjstva u zapadnom delu britanskih kolonija Afrike, ni tada ništa ne prepoznajem: njegov otac je bio D.O. (u Akri, u Gani, čini mi se). Ne razumem ništa od onoga što opisuje, pritisak kolonijalnog društva, smešnu stranu života belaca u „izgnanstvu” na obali, sitničarenje, na koje su deca posebno osetljiva, prezir prema domorocima koje ne poznaju, sem malog broja onih koji su radili kao posluga i koji su morali da se pokoravaju ćudima dece svojih gospodara, a naročito ne shvatam tu vrstu društva, u kojem su deca iste krvi istovremeno sjedinjena i razdvojena, u kojem naziru ironični odraz svojih mana i pretvaranja, i koje rađa na neki način školu rasne svesti koja im zamenjuje školu ljudske savesti – mogu reći da je, hvala Bogu, sve to za mene bilo potpuno nepoznato.

Nismo išli u školu. Nismo odlazili u klubove, nismo imali sportskih aktivnosti, nije bilo pravila, nismo imali prijatelja u smislu koji se daje ovoj reči u Francuskoj ili Engleskoj. Uspomena koju čuvam na to vreme mogla bi se uporediti s boravkom na nekom brodu između dva sveta. Ako danas gledam jedinu fotografiju kuće u Ogoji koju sam sačuvao (minijaturni snimak, formata 6h6, uobičajen posle rata), teško mi je da zamislim da se radi o istom mestu: tu je veliki otvoreni vrt u kome su bez ikakvog reda rasle palme i drveće s jarko crvenim cvetovima između kojih je prolazila pravolinijska aleja gde je moj otac parkirao svoj veličanstveni „Ford V8”. Bila je to obična kuća s krovom od talasastog lima, a u dnu su se videla prva stabla šume. U toj jedinoj fotografiji ima nešto hladno, skoro strogo, što predstavlja moć, mešavinu vojnog logora, engleskog travnjaka i prirodne snage, koju sam pronašao jedino, mnogo kasnije, u oblasti Panamskog kanala.

Tu, u tom okruženju sam doživeo trenutke svog života u divljini, slobodnog, skoro opasnog. Takvu slobodu pokreta, mišljenja i osećanja nisam nikada više doživeo. Sećanja su bez sumnje varljiva. O tom životu u potpunoj slobodi sam sigurno više sanjario nego što sam ga zaista proživeo. Između žalosne atmosfere na jugu Francuske za vreme rata i tuge zbog završetka mog detinjstva u Nici pedesetih godina, odbačen od strane drugova iz razreda zbog toga što sam bio čudan, opterećen preteranim autoritetom oca, suočen s velikom banalnošću za vreme života u gimnaziji, u izviđačima, i tokom mladosti pretnjama od odlaska u rat da bih održao poslednje privilegije ostataka kolonijalnog društva.

Zbog toga su dani u Ogoji postali moje blago, sjajna prošlost koju nisam smeo da izgubim. Sećam se odsjaja na crvenoj zemlji, pukotina na putu od sunca, trke bosih nogu kroz savanu do utvrđenja termita, dolaska oluje u sumrak, noći punih zvukova, naše mačke koja se pari s malim tigrovima na limenom krovu, mrtvila posle groznice u zoru, i hladnoće koja se uvlači pod mrežu protiv komaraca. Te toplote, vreline, drhtaja.

Ž. M. G. Le Klezio
Odlomak iz romana „Afrikanac”