Историја се креће без престанка

Прекјуче непосредно уочи про гла ше њаза ово го ди шњег ла у ре а та Но бе ло ве награде за књи жев ност, француски романсијери есејист ЖанМари Гиста вЛе Кле зио (1940) дао је ин тер вју ра дијуФрансЕнтер, који преносимо.

 Како се осећате уочи проглашења Нобелове награде? Ваше име се доста помиње у Шведској…

 Ишчекујем.

 Значи верујете?

 Да, зашто да не. То је књижевна награда. Писци увек верују у књижевне награде

 Последњи Француз који је добио Нобелову награду био је Клод Симон, далеке 1985…

 Не мислим да сам на висини Клода Симона, али пустимо жири да обави свој посао.

 Шта за вас представља ова награда?

Као све књижевне награде и ова представља време, значи добитак на времену, нешто што вам даје жељу да наставите да пишете.

Али ви имате ту жељу?

Да, али пишемо да бисмо били читани, да бисмо имали одговор, награда је један одговор.

На тај начин још више улазите у историју књижевности, у историју уопште…

Боље да не идемо тако далеко, јер историја је релативна… На дуже стазе сви умиремо, на средње стазе сви имамо тешкоће...

Чему бисте посветили свој говор (на додели награде, данас 2008. године?

О тешкоћама које писци имају да објаве своја дела, то је интересантно. Тешкоће које има неко ко пише, који мисли на креолском да преведе своје мисли на француски и пронађе издавача ван свог острва. О тој релативности издавачког система.

Зашто је толико тешко (објавити књиге), када смо удаљени од великих земаља, односно од земаља које имају новац? Требало би да буде много једноставније?

Требало би најпре укинути таксе на књиге. Књиге би требало да буду ослобођене пореза, то би већ био добар начин….

Увек сте помало гневни?

Да, зато што мислим да је то систем у коме је веома тешко да будете другачији, тешко да говорите и да се ваш глас чује. Непрестано морате, нарочито кад сте млади, да куцате на врата, да ударате о зид.

Ваш нови роман „Тужбалица о глади” прати животни пут једне жене, коју откривамо у 30-им годинама, када јој је 10 година и пратимо је до ослобођења, откривамо њен поглед на породицу, која ће доживети социјални пад, на епоху, на рат који се приближава, на сам рат… Како је писати очима младе девојке?

 Добра страна писања романа јесте што мењате личност, постајете неко други, улазите у кожу неког из друге епохе, другог пола, и потпуно се идентификујете са том особом. То је заиста изузетно.

 Утолико пре што вам је та особа била блиска, пошто је готово реч о портрету ваше мајке?

Готово, добро сте рекли, јер је моја мајка била старија од Етел (главног лика). Моја мајка ме је пуно инспирисала, јер је била веома скромна, живела је велике историјске тренутке као сведок, иако никада није учествовала у Историји, и имала је изузетну снагу отпора према свим погрешним идејама у тој тешкој епохи, од 30-их до 40-их година. Нарочито је стрепела од рата који се приближавао, што је било веома тешко проживљавати у то време.

Али још једна особа ме је инспирисала – Натали Сарот (француски писац руског порекла). Она је имала скоро исто година као моја мајка, живеле су у истом делу града и замишљао сам да су се чак среле у пекари.

Натали Сарот, коју сам срео неколико пута, причала је о животу у том 15. арондисману, о томе како је било живети у Паризу у то време као руски имигрант. Моја мајка, која је живела недалеко, пуно ми је причала о руским имигрантима, и зато сам помислио да су морале да се сретну у пекари.

Најбоља пријатељица Етел из детињства је Ксенија, мала Рускиња. Говорите много о егзилу, о новцу, глади и губитку социјалног статуса. Та проблематика је у средишту књиге…

Да, то је био проблем људи из те епохе, јер у 30-им се догодио финансијски крах, некретнине су се обрушиле, банке су вршиле притисак на грађане који су имали кредите да их врате и ставиле су кључеве у врата…

Много богатства је из Француске пребачено у Аргентину и Чиле. Током тог времена припремао се рат и појавиле су се теме које и данас налазимо – безбедност, посао, да ли треба затворити границе за имигранте, да ли имигранти отимају наш хлеб. Све то налазимо данас.

 Она то посматра са гневом, пријатеље свог оца, који долазе из буржоаске средине, према којима веома рано има критички однос…

То сам измислио јер моја мајка никада није била веома критична, увек је била уздржана. Али кад сам био дете присуствовао сам разговорима из последњег таласа који се ширио Француском у духу Мораса (националистички писац), односно људи који су жалили за ауторитетом, за ригидношћу једног режима који није до краја остварен, са једне стране фашисти, с друге комунисти… Сва та полемика је била празна, као кошмар који је долазио из те епохе која била одвратна, али која је најавила једно друго време. То је била епоха промена и зато ме је заинтересовала. Етел, има 20 година када избије рат. Она је нада, јер ће на крају она променити свет. То неће учинити политичари, ратници, затвореници, већ ови сведоци који су на крају припремили генерацију која долази, која је укинула колонизацију и све оно што је спасло западни свет од потпуне страве.

Кажете да са 20 година ваша мајка није знала да је херој?

Да, зато што прави хероји не знају да су хероји, они су под бомбама али не знају да проживљавају рат, они су на бродовима, а не знају да учествују у мондијализацији.

То су људи који нису жртве, али су актери подстакнути догађајима и који својом снагом и интелигенцијом или просто осећањима успевају да изграде бољи свет. Верујем у бољи свет.

Ваша мајка инсистира на Равелу…

Равел је успео да кроз звук пренесе раст стрепње до експлозије, у исто време експлозије насиља и наде, који је био дух тих година. Додајем да је то један од првих музичара (ја сам купио његове партитуре, толико сам био опчињен његовом музиком) који је у класичну музику увео там-там. То је изузетно.

Писали сте о вашем оцу, у „Африканцу”. Да ли још увек имате материјала да пишете о вашем животу, с примесама имагинарног, јер верујете у роман?

Пишем само романе јер нисам у стању да пишем мемоаре. „Африканац” је роман, није аутобиографски есеј.

Имам неку врсту отпора према томе да посматрам свој живот и да верујем да он има неки значај. Али, са друге стране, романи омогућавају да се провуку лични елементи, да играм са историјом, да не будем само хроничар, већ и да интервенишем, да покренем ствари. Не мислим да је историја нешто непокретно; историја се креће без престанка.

(Превела Ана Оташевић)

Интервју Жан-Мари Густава Ле Клезија радију Франс-Ентер 9. октобра, уочи проглашења за овогодишњег лауреата Нобелове награде за књижевност

----------------------------------------------------------

Мој живот у дивљини

Ж.М.Г.Клезио „Африканац”, (Ne&Bo,2005)

Слободу у Огоји представљала је моћ тела. Поглед без граница, с терасе од цемента на којој је кућа била саграђена и која је подсећала на кабину сплава на океану траве. Ако учиним напор и покушам да се сетим, могу да замислим неодређене границе имања. Неко, ко би био у стању да сачува прецизно сећање на ово место, био би зачуђен оним што је једно дете од осам година могло ту да запази. Без сваке сумње, то је био врт. Али не украсни врт – да ли је у тој земљи уопште постојало нешто што се могло сматрати украсним? То је био више корисни простор, где је мој отац посадио воћке, манго, гојаву, папају, а уместо живе ограде испред веранде, наранџе и ситни лимун где су мрави направили ваздушасто гнездо од лишћа из којег је излазила нека врста паперја, попут памука, које је штитило њихова јаја. Негде, иза куће, усред шикаре, налазио се кокошарник с кокошкама и бисеркама, и чије сам постојање наслућивао само због присуства лешинара у вертикалној линији према небу, на које је мој отац пуцао понекад из карабина. Добро, може се рећи врт, јер је један од запослених младића у нашој кући носио име garden boy (баштован). С друге стране имања, у кућицама за послугу, вероватно су становали: boy, small boy и пре свега кувар, кога је моја мајка волела и са ким је припремала јела, али не на француски начин, него супу од кикирикија, печене кромпире или foufou, кашу од слатког кромпира, која је била наша уобичајена храна. С времена на време, моја мајка се упуштала с њим у експерименте, као што је прављење џема од кандиране гојаве и папаје или сладоледа који је ручно мешала. У том дворишту је било, пре свега деце, и то у великом броју, која су долазила сваког јутра да се играју и да причају и с којом смо се растајали тек пошто би пала ноћ.

Све то је могло оставити утисак организованог, колонијалног живота, скоро градског – или бар сеоског као у Енглеској или Нормандији пре индустријске ере. Међутим, ми смо живели у потпуној слободи тела и духа. Испред куће, у супротном правцу од болнице у којој је радио мој отац, протезало се бескрајно, благо заталасано пространство у коме се губио поглед. На југу, низбрдица је водила до магловите долине реке Аје, притоке Кроса, и до села Огоје, Ијаме и Бавопа. Према северу и истоку, могао сам видети велику црвенкасту равницу прошарану огромним мравињацима, испресецану потоцима и мочварама, где је почињала густа шума, као и шумарак с дрвећем geant, iroko и okoume, где је све то било покривено огромним небеским сводом јаке плаве боје, на коме је пржило сунце и који су, сваког поподнева, освајали олујни облаци.

Сећам се и насиља. Али не тајног, лицемерног, застрашујућег насиља с којим су се сусретала деца која су се рађала за време рата – која су се крила да би изашла напоље, која су уходила Немце у сивим шињелима док су крали гуме с аута De Dion–Bouton (марка првих француских аутомобила) моје баке, која су слушала прежвакане приче о кријумчарењу, шпијунажи, скривеном значењу речи, порукама које су стизале од оца преко господина Огливија, америчког конзула, а нарочито о глади, несташици свега и гласинама да су се моје сестричине и бака храниле љускама од поврћа. То насиље није било физичко. Оно је било подмукло и прикривено као нека болест. Оно ми је изједало тело, од њега сам имао нападе неиздржљивог кашља и тако страшне мигрене да сам се сакривао испод стола и дугог столњака, с песницама заривеним у очне дупље.

Огоја је пружала другачије насиље, отворено, стварно, од кога ми је треперило тело. То се могло запазити у сваком детаљу живота и природе која нас је окруживала. Олује, које до тада нисам ни видео, нити могао да о њима сањам, небо црно као мастило, прошарано муњама, ветар који је савијао велико дрвеће око врта, који је кидао палмино лишће с крова, који се ковитлао кроз трпезарију и гасио петролејке пролазећи испод врата. Понекад би увече дунуо црвени ветар са севера од кога су светлуцали зидови. Ту електричну силу сам морао да прихватим, да припитомим, за њу је моја мајка измислила игру; бројали смо секунде које су нас делиле од ударца грома, слушали смо га како се приближава километар по километар и како се после тога удаљава према планинама. Једног поподнева, док је отац оперисао у болници, гром је ушао кроз врата и раширио се по поду без икаквог звука, отопио металне ноге операционог стола и сагорео пластични ђон на очевим сандалама, затим се склупчао и изашао тамо одакле је и дошао, као утвара, да би на крају отишао негде у небеске висине. Стварност је личила на легенде.

Африка је била моћна. За дете, као што сам ја тада био, снага је била општеприсутна и неоспорна. Она је надахњивала. Тешко је о томе данас говорити, после толиких сломова и одрицања. Мало је Европљана који су то осетили. Посао који је обављао мој отац, прво у Камеруну, а затим у Нигерији, створио је изузетну ситуацију. Енглези, који су радили у колонији, већином су обављали административне послове. Они су били војна лица, судије или начелници (Д.О. иницијали, изговорени на енглески начин, Ди–О, подсећали су ме на неки религиозни појам, као варијацију на „Deo gratiаs” из мисе коју је моја мајка читала на веранди сваке недеље). Мој отац је био једини лекар у кругу од шездесет километара. Али те пропорције нису имале никаквог смисла: први административни центар је био Абакалики, на четири сата вожње, и да би се до њега стигло, требало је прећи реку Ају помоћу сплава и проћи кроз густу шуму. Следећа резиденција једног другог Д.О-а је била на граници с француским Камеруном, у Обуду, у подножју брда где су још увек живеле гориле. Мој отац је био одговоран за диспанзер у Огоји (стара мисионарска болница коју су напустиле часне сестре), и био је једини лекар на северу округа Крос Ривер. Ту је радио све, као што је рекао касније, од порођаја до аутопсије. Мој брат и ја смо били једина бела деца у читавој области. Ми никада нисмо сазнали каква је могла бити помало смешна страна природе деце која су била васпитана у „колонијама”. Ако почнем да читам „колонијалне” романе које су написали Енглези из тог доба или оног које је претходило нашем доласку у Нигерију – Џојс, Кери, на пример, аутор Missié Johnson, ја не препознајем ништа. Ако читам Вилијама Бода, који је исто так провео део детињства у западном делу британских колонија Африке, ни тада ништа не препознајем: његов отац је био Д.О. (у Акри, у Гани, чини ми се). Не разумем ништа од онога што описује, притисак колонијалног друштва, смешну страну живота белаца у „изгнанству” на обали, ситничарење, на које су деца посебно осетљива, презир према домороцима које не познају, сем малог броја оних који су радили као послуга и који су морали да се покоравају ћудима деце својих господара, а нарочито не схватам ту врсту друштва, у којем су деца исте крви истовремено сједињена и раздвојена, у којем назиру иронични одраз својих мана и претварања, и које рађа на неки начин школу расне свести која им замењује школу људске савести – могу рећи да је, хвала Богу, све то за мене било потпуно непознато.

Нисмо ишли у школу. Нисмо одлазили у клубове, нисмо имали спортских активности, није било правила, нисмо имали пријатеља у смислу који се даје овој речи у Француској или Енглеској. Успомена коју чувам на то време могла би се упоредити с боравком на неком броду између два света. Ако данас гледам једину фотографију куће у Огоји коју сам сачувао (минијатурни снимак, формата 6х6, уобичајен после рата), тешко ми је да замислим да се ради о истом месту: ту је велики отворени врт у коме су без икаквог реда расле палме и дрвеће с јарко црвеним цветовима између којих је пролазила праволинијска алеја где је мој отац паркирао свој величанствени „Форд V8”. Била је то обична кућа с кровом од таласастог лима, а у дну су се видела прва стабла шуме. У тој јединој фотографији има нешто хладно, скоро строго, што представља моћ, мешавину војног логора, енглеског травњака и природне снаге, коју сам пронашао једино, много касније, у области Панамског канала.

Ту, у том окружењу сам доживео тренутке свог живота у дивљини, слободног, скоро опасног. Такву слободу покрета, мишљења и осећања нисам никада више доживео. Сећања су без сумње варљива. О том животу у потпуној слободи сам сигурно више сањарио него што сам га заиста проживео. Између жалосне атмосфере на југу Француске за време рата и туге због завршетка мог детињства у Ници педесетих година, одбачен од стране другова из разреда због тога што сам био чудан, оптерећен претераним ауторитетом оца, суочен с великом баналношћу за време живота у гимназији, у извиђачима, и током младости претњама од одласка у рат да бих одржао последње привилегије остатака колонијалног друштва.

Због тога су дани у Огоји постали моје благо, сјајна прошлост коју нисам смео да изгубим. Сећам се одсјаја на црвеној земљи, пукотина на путу од сунца, трке босих ногу кроз савану до утврђења термита, доласка олује у сумрак, ноћи пуних звукова, наше мачке која се пари с малим тигровима на лименом крову, мртвила после грознице у зору, и хладноће која се увлачи под мрежу против комараца. Те топлоте, врелине, дрхтаја.

Ж. М. Г. Ле Клезио
Одломак из романа „Африканац”