Živim svoje filmove

3. RSIFF

Džeda, Saudijska Arabija – Australijski filmski, televizijski, pozorišni i operski reditelj i glumac Baz Lurman (Sidnej, 1962), ovogodišnji je predsednik žirija 3. RSIFF, međunarodnog filmskog festivala u Džedi, koji je ugostio i Šeron Stoun, Vila Smita, Dijanu Kriger, Hale Beri, Gvinet Paltrou, Džonija Depa, Terija Gilijama, Nikolasa Kejdža, Majkla Mana, Adama Drajvera i mnogo drugih velikih i značajnih holivudskih, bolivudskih, arapskih i evropskih filmskih imena. Filmskih gostiju u Džedi ni ove godine ne manjka.

Osim svoje predsedničke dužnosti i intenzivnog gledanja filmova, Baz Lurman je uspeo da odvoji sat vremena za program „U razgovoru sa...”, gde je ponovio neke stvari koje je rekao i na festivalskom otvaranju, a to je: „Ono što filmsko pripovedanje čini jeste humanizacija života” i da je to zaista važno jer „ono što se uvek prvo gubi jeste čista humanost”. Reditelj blokbastera „Plesom do ljubavi”, „Romeo i Julija”,„Australija”, „Mulen ruž”, „Veliki Getsbi” i „Elvis”, tokom razgovora je objasnio i zašto je duboko razmišljao o prihvatanju uloge predsednika žirija i poželeo da pre donošenja konačne odluke najpre poseti Kraljevinu Saudijsku Arabiju i tada je konstatovao da je ova zemlja „autentična u smislu svog otvaranja i intenzivnog napretka ka pridruživanju svetu”. Sastao se, kaže, sa filmskim stvaraocima, video kako se grade novi studiji, obilazio izložbu Endija Vorhola u pustinji i posetio Alulu, drevni region koji je postao glavni filmski centar i lokacija za snimanje. Lurman sada kaže da ga je sve to navelo da razmišljanja o snimanju baš ovde.

Pričajući o tome šta ga je još razoružalo tokom te posete Lurman je rekao da je to „mladost stanovništva, jer 70 odsto ima manje od 40 godina i neosporno je da je sredina mlada i da žele drugačiji svet”. Jedna od potvrda toga je i osnivanje i veliko zahuhtavanje RSIFF, čiji glavni takmičarski program od 17 filmova sada vrednuje, izrazivši se o viđenom veoma pohvalno. Ono što je ovogodišnji predsednik žirija primetio jeste „nedostatak cenzure”, ilustrujući to primerom prošlogodišnjeg uključivanja marokanskog filma „Plavi kaftan”, sa gej ljubavnom pričom, u takmičarski program. „Morate da razmišljate šta to znači za otvorenost ove teritorije”, izjavio je i potvrdio da će naredni projekat započeti početkom naredne godine i da će ozbiljno razmotriti snimanje u Saudijskoj Arabiji, jer je „energija ovde uzbudljiva”. Ono što je takođe zapazio jeste da postoji i veliki broj žena filmskih stvaralaca koje su se ugledale na hrabru rediteljku Haifu al Masur, autorku „Vađde” i „Savršenog kandidata” tako da je ona „postala je inspiracija za mnoge druge mlade pripovedačice”.

O svom iskustvu predsednika žirija rekao je: „Nikada ranije nisam ovo radio. Nikada nisam bio primoran da sedim i gledam tri do četiri filma dnevno i to mi je donelo više saosećanja za kritičare i ljude u žirijima. Nije lako, samo ta količina filmova koju dnevno gledate, ali i stimulativno je, jer sam se podsetio da filmovi mogu da budu zaista moćni i zaista dobri.” Na pitanje moderatora da li nastavlja rad na svojoj adaptaciji „Majstora i Margarite” Mihaila Bulgakova odgovorio je da uprkos tome što ga to prati još od snimanja filma „Romeo i Julija” još prolazi kroz sam stvaralački proces, da radi i na nekim drugim stvarima koje su u vezi sa pozorištem i da štošta „još artikuliše”. Odredio je sebi rok do kraja godine da odluči šta će tačno započeti. „Ne snimam filmove tako često jer su za njih potrebne godine rada, pa treba doneti odluku sa kojom nećete pogrešiti”, izjavio je reditelj u čijoj radnoj biografiji osim režiranja, pisanja scenarija i produkcije filmova postoje i zavidni rezultati u pozorištu, operi i u muzičkoj produkciji.

Za sebe Baz Lurman kaže da je neko ko „živi svoje filmove” i kao primer navodi da je snimajući „Elvisa” imao svoju kancelariju u Grejslendu punih 18 meseci, a da je snimajući „Velikog Getsbija” živeo Ficdžeraldovim životom, jer ima svoj metodski proces stvaranja, a to je, kako kaže, „i deo radosti i zabave”...