Живим своје филмове

3. РСИФФ

Џеда, Саудијска Арабија – Аустралијски филмски, телевизијски, позоришни и оперски редитељ и глумац Баз Лурман (Сиднеј, 1962), овогодишњи је председник жирија 3. РСИФФ, међународног филмског фестивала у Џеди, који је угостио и Шерон Стоун, Вила Смита, Дијану Кригер, Хале Бери, Гвинет Палтроу, Џонија Депа, Терија Гилијама, Николаса Кејџа, Мајкла Мана, Адама Драјвера и много других великих и значајних холивудских, боливудских, арапских и европских филмских имена. Филмских гостију у Џеди ни ове године не мањка.

Осим своје председничке дужности и интензивног гледања филмова, Баз Лурман је успео да одвоји сат времена за програм „У разговору са...”, где је поновио неке ствари које је рекао и на фестивалском отварању, а то је: „Оно што филмско приповедање чини јесте хуманизација живота” и да је то заиста важно јер „оно што се увек прво губи јесте чиста хуманост”. Редитељ блокбастера „Плесом до љубави”, „Ромео и Јулија”,„Аустралија”, „Мулен руж”, „Велики Гетсби” и „Елвис”, током разговора је објаснио и зашто је дубоко размишљао о прихватању улоге председника жирија и пожелео да пре доношења коначне одлуке најпре посети Краљевину Саудијску Арабију и тада је констатовао да је ова земља „аутентична у смислу свог отварања и интензивног напретка ка придруживању свету”. Састао се, каже, са филмским ствараоцима, видео како се граде нови студији, обилазио изложбу Ендија Ворхола у пустињи и посетио Алулу, древни регион који је постао главни филмски центар и локација за снимање. Лурман сада каже да га је све то навело да размишљања о снимању баш овде.

Причајући о томе шта га је још разоружало током те посете Лурман је рекао да је то „младост становништва, јер 70 одсто има мање од 40 година и неоспорно је да је средина млада и да желе другачији свет”. Једна од потврда тога је и оснивање и велико захухтавање РСИФФ, чији главни такмичарски програм од 17 филмова сада вреднује, изразивши се о виђеном веома похвално. Оно што је овогодишњи председник жирија приметио јесте „недостатак цензуре”, илуструјући то примером прошлогодишњег укључивања мароканског филма „Плави кафтан”, са геј љубавном причом, у такмичарски програм. „Морате да размишљате шта то значи за отвореност ове територије”, изјавио је и потврдио да ће наредни пројекат започети почетком наредне године и да ће озбиљно размотрити снимање у Саудијској Арабији, јер је „енергија овде узбудљива”. Оно што је такође запазио јесте да постоји и велики број жена филмских стваралаца које су се угледале на храбру редитељку Хаифу ал Масур, ауторку „Вађде” и „Савршеног кандидата” тако да је она „постала је инспирација за многе друге младе приповедачице”.

О свом искуству председника жирија рекао је: „Никада раније нисам ово радио. Никада нисам био приморан да седим и гледам три до четири филма дневно и то ми је донело више саосећања за критичаре и људе у жиријима. Није лако, само та количина филмова коју дневно гледате, али и стимулативно је, јер сам се подсетио да филмови могу да буду заиста моћни и заиста добри.” На питање модератора да ли наставља рад на својој адаптацији „Мајстора и Маргарите” Михаила Булгакова одговорио је да упркос томе што га то прати још од снимања филма „Ромео и Јулија” још пролази кроз сам стваралачки процес, да ради и на неким другим стварима које су у вези са позориштем и да штошта „још артикулише”. Одредио је себи рок до краја године да одлучи шта ће тачно започети. „Не снимам филмове тако често јер су за њих потребне године рада, па треба донети одлуку са којом нећете погрешити”, изјавио је редитељ у чијој радној биографији осим режирања, писања сценарија и продукције филмова постоје и завидни резултати у позоришту, опери и у музичкој продукцији.

За себе Баз Лурман каже да је неко ко „живи своје филмове” и као пример наводи да је снимајући „Елвиса” имао своју канцеларију у Грејсленду пуних 18 месеци, а да је снимајући „Великог Гетсбија” живео Фицџералдовим животом, јер има свој методски процес стварања, а то је, како каже, „и део радости и забаве”...