Fotelji se u zube ne gleda

Zamislite, molim vas, na javni konkurs za izbor direktora 18 jednako javnih i valjano profitabilnih gradskih preduzeća – niko se prijavio nije?! Ništa, promaja u torbi poštara kojeg su godinama obučavali i pripremali baš za ovu priliku... U Službi za skupštinske poslove – muk. Ćutke sede za stolovima, dolivaju vodu u one sunđerčiće za kvašenje jagodica prstiju i čekaju da se za kvaku uhvati još neko osim kafe kuvarice...

A, petočlana komisija, kunu se prolaznici da su videli, s prozora Skupštine grada doziva namernike, moleći ih da se prihvate nekog od rukovodećih mesta...

Kažu, neka baka je ne čuvši iz prve zbog čega je zovu prišla toliko blizu da su je, videvši da vuklja cegere, imenovali za direktora Gradskih pijaca, ali je nešto kasnije podnela ostavku shvativši da kasni kući na omiljenu seriju...

Jednostavno, niko više neće „leba preko pogače”, službeni automobil i još ponešto pripadajućih beneficija. Poslovično smo radni i to ti je to! Da je konkurs za portira, kakvog fizikalca, „šljakera” štono narod kaže, pa i `ajde. Ali, za direktora... Pa, gde li su mislili da ih nađu među ovoliko radnog sveta?!

E, sad zamislite da je sve gore napisano velka šala, osim činjenice da je konkurs zaista raspisan. To već zvuči logičnije, zar ne.

I na isti taj konkurs prijavilo se bezmalo 400 kandidata, uverenih da su baš oni najbolja rešenja za direktorske muke i dileme koje ponuđena mesta nose sa sobom. Znači, nešto više od 20 takmaca po tapaciranoj fotelji, u proseku.

Malo? Mnogo? Očekivano? Tek, nema bojazni da nam rukovodećeg kadra manjka.

Elem, činjenice opet vele da ih se najviše prijavilo za ona preduzeća koja, zlonamerni bi rekli, najviše i dohoduju: „Parking servis”, „Vodovod i kanalizacija”, „Pijace”, „Gradska čistoća”...

Opet, najmanje je zainteresovanih za domaćinovanje nad „Beogradskom tvrđavom”, „Zavodom za urbanizam”... – tamo gde je mnogo manje novca, jednako bi konstatovali zlonamerni, ali mi to nismo. Naprotiv!

To da u svakom od nas čuči, sedi il` leži potencijalni direktor, selektor ili general nije ni čudno ni neuobičajeno.

Međutim, ovog puta je za pohvalu to što je raspisan javni konkurs.

Dosad je bila praksa da stranački kadrovi zasednu u fotelje po skraćenoj proceduri i ostanu u njima po najdužoj mogućoj. Otprilike, dok im ne dođe vreme za novo tapaciranje. Fotelja, ne direktora, naravno, mada se i o njihovom „tapaciranju” šuškalo, tu i tamo.

Jeste da javni konkurs ne znači da se i ovog puta neće ponoviti ista priča i da nije raspisan tek pro forme, ali...

Lično, laknulo mi je što se dooovoljan broj javio na oglas. Strahovao sam da ću biti prinuđen da se prijavim i još animiram familiju da učini isto. Neko mora.

Mislim, slušao sam stranačke lidere, dok su se ono natezali oko formiranja gradske vlasti, kako im podela funkcija i resora nije ni na kraj pameti, već isključivo dobrobit sviju nas.

Pa, dobro, bre, ljudi, uozbiljite se, urlao sam na televizor, prihvatajte se direktorskih fotelja, ako za Boga znate, inače propadosmo. Pa, dobrobit svih nas i jeste dobrobit vas, koliko god da vas je... 

No, ipak se sve lepo završilo. Biće ove jeseni i direktora i ajvara i resto gradskog folklora.

Takmacima želim svu sreću, a onoj petočlanoj komisiji poručujem da sam tu zaškripi li negde. Fudbalski savez Srbije i Generalštab nisu imali dovoljno razumevanja, nadam se da vi hoćete?!

Šifra: „Fotelji se u zube ne gleda”...