Фотељи се у зубе не гледа

Замислите, молим вас, на јавни конкурс за избор директора 18 једнако јавних и ваљано профитабилних градских предузећа – нико се пријавио није?! Ништа, промаја у торби поштара којег су годинама обучавали и припремали баш за ову прилику... У Служби за скупштинске послове – мук. Ћутке седе за столовима, доливају воду у оне сунђерчиће за квашење јагодица прстију и чекају да се за кваку ухвати још неко осим кафе куварице...

А, петочлана комисија, куну се пролазници да су видели, с прозора Скупштине града дозива намернике, молећи их да се прихвате неког од руководећих места...

Кажу, нека бака је не чувши из прве због чега је зову пришла толико близу да су је, видевши да вукља цегере, именовали за директора Градских пијаца, али је нешто касније поднела оставку схвативши да касни кући на омиљену серију...

Једноставно, нико више неће „леба преко погаче”, службени аутомобил и још понешто припадајућих бенефиција. Пословично смо радни и то ти је то! Да је конкурс за портира, каквог физикалца, „шљакера” штоно народ каже, па и `ајде. Али, за директора... Па, где ли су мислили да их нађу међу оволико радног света?!

Е, сад замислите да је све горе написано велка шала, осим чињенице да је конкурс заиста расписан. То већ звучи логичније, зар не.

И на исти тај конкурс пријавило се безмало 400 кандидата, уверених да су баш они најбоља решења за директорске муке и дилеме које понуђена места носе са собом. Значи, нешто више од 20 такмаца по тапацираној фотељи, у просеку.

Мало? Много? Очекивано? Тек, нема бојазни да нам руководећег кадра мањка.

Елем, чињенице опет веле да их се највише пријавило за она предузећа која, злонамерни би рекли, највише и доходују: „Паркинг сервис”, „Водовод и канализација”, „Пијаце”, „Градска чистоћа”...

Опет, најмање је заинтересованих за домаћиновање над „Београдском тврђавом”, „Заводом за урбанизам”... – тамо где је много мање новца, једнако би констатовали злонамерни, али ми то нисмо. Напротив!

То да у сваком од нас чучи, седи ил` лежи потенцијални директор, селектор или генерал није ни чудно ни неуобичајено.

Међутим, овог пута је за похвалу то што је расписан јавни конкурс.

Досад је била пракса да страначки кадрови заседну у фотеље по скраћеној процедури и остану у њима по најдужој могућој. Отприлике, док им не дође време за ново тапацирање. Фотеља, не директора, наравно, мада се и о њиховом „тапацирању” шушкало, ту и тамо.

Јесте да јавни конкурс не значи да се и овог пута неће поновити иста прича и да није расписан тек про форме, али...

Лично, лакнуло ми је што се дооовољан број јавио на оглас. Страховао сам да ћу бити принуђен да се пријавим и још анимирам фамилију да учини исто. Неко мора.

Мислим, слушао сам страначке лидере, док су се оно натезали око формирања градске власти, како им подела функција и ресора није ни на крај памети, већ искључиво добробит свију нас.

Па, добро, бре, људи, уозбиљите се, урлао сам на телевизор, прихватајте се директорских фотеља, ако за Бога знате, иначе пропадосмо. Па, добробит свих нас и јесте добробит вас, колико год да вас је... 

Но, ипак се све лепо завршило. Биће ове јесени и директора и ајвара и ресто градског фолклора.

Такмацима желим сву срећу, а оној петочланој комисији поручујем да сам ту зашкрипи ли негде. Фудбалски савез Србије и Генералштаб нису имали довољно разумевања, надам се да ви хоћете?!

Шифра: „Фотељи се у зубе не гледа”...