Glas hiljada bezimenih žena

Prvi roman holandske novinarke i spisateljice Dido Mihilsen (1957) „Svetlije od mene”, objavljen 2019. godine, bio je u nominaciji za prestižnu nagradu „Libris”. Godine 2020. dobio je Nagradu holandskih knjižara, a nedavno je objavljen i kod nas u izdanju „Klija”.

Roman je zasnovan na životnoj priči autorkine čukunbabe, rođene Indonežanke sa ostrva Java, koja se kao veoma mlada devojka upustila u vezu s holandskim oficirom, nadajući se drugačijim odnosima među polovima, ali je kao i većina svojih sunarodnica na surov način odbačena.

O kolonijalnom prisustvu Holanđana u Indoneziji dosad su pisali gotovo isključivo Holanđani, usled čega je viševekovna jednostrana slika o holandsko-indonežanskom suživotu često idealizovana, a vrednost ove knjige je u tome što je konačno došlo do preplitanja oprečnih vizura…

Dido Mihilsen je svojim spisateljskim angažmanom postala glas autohtonih žena koje su raskinule sa predrasudama i jednostranim tumačenjima holandsko-indonežanskog istorijskog nasleđa.

Vaša knjiga „Svetlije od mene” spomenik je hiljadama bezimenih žena koje su holandskoj kolonijalnoj upravi podarile sve što su imale – svoje telo i svoju decu. I sami ste potomak jedne od tih žena. Do koga ste još želeli da doprete ovom knjigom?

Potomci su na prvom mestu. Gotovo dva miliona Holanđana ima nekog indonežanskog pretka. Često je to žena kao što je junakinja moje knjige. U većini rodoslova ona predstavlja enigmu, jer te žene nigde nisu bile registrovane. Većina njih bukvalno je bezimena. Svojom knjigom sam tim pramajkama htela da podarim glas, ali je veoma zanimljivo da ova priča dopire i dalje, čitaju je ljudi koji nemaju nikakve veze s našom bivšom kolonijom. Za većinu Holanđana ovo predstavlja nepoznati deo otadžbinske prošlosti, ali knjiga je dobro primljena i u drugim zemljama. Možda zato što je tlačenje žena svojstveno svim vremenima i sredinama.

Da li je rad na ovoj knjizi promenio nešto u vašem poimanju sopstvenog identiteta? U današnje vreme se govori o „fluidnom identitetu”. Kako vi na to gledate?

Pisanje mi je svakako znatno pomoglo da postanem svesna svog porekla. Ranije me nije mnogo zaokupljalo to što imam i evropske i indonežanske korene. Verovatno zahvaljujući mojoj majci koja je uvek govorila da je to nešto zbog čega treba da se radujem i da svakako nije nešto čega bi trebalo da se stidim. Za mene je to, dakle, bilo nešto sasvim normalno. Tek tokom pisanja postala sam svesna koliko je moj svakodnevni život prožet tom mešavinom koju mi zovemo Indisch. U pitanju su običaji, predmeti, životni stavovi. U tom smislu moj identitet jeste fluidan ali mi je sada postao prisniji. Primećujem to i kad sam u društvu ljudi s istim korenima. Zahvaljujući ovoj knjizi stekla sam još jednu porodicu.

Vaša junakinja je morala da se kreće između dve krajnosti: slobodne volje s jedne strane i pomirenosti sa sudbinom s druge. U kojoj meri stoje ove krajnosti za dve kulture između kojih balansira?

Moja junakinja je nezavisna i sukobljava se sa običajima i zahtevima sopstvenog vremena i okruženja. Ona čini sve što je u njenoj moći da sama oblikuje svoj život ali otkriva u kojoj je meri zapravo nemoćna. Ne bih rekla da je pomirena. Još u mladosti je spoznala nepravdu i nejednakost u društvu, a to se s vremenom nije poboljšalo. Ona nije slobodna niti u javanskom niti u kolonijalnom društvu zbog svog klasnog porekla i zato što je žena. Zbog toga zavidi svom ujaku, razbojniku koji uspeva da zaobiđe sva pravila.

Upadljiva osobina vaše junakinje je njena blagost: ona gotovo da ne zna za izlive srdžbe ili mržnje. Pa ipak, znamo da su ta potisnuta osećanja eksplodirala tokom indonežanske borbe za nezavisnost. Kako to objašnjavate?

Ona ima blag karakter. Namerno sam je tako oblikovala, jer naša književnost već obiluje delima čiji su autori punokrvni Holanđani a u kojima je njai – domaćica/konkubina belog Evropljanina – opisana kao nepouzdana, dvolična, osvetoljubiva i proračunata. Vekovima je pisano o njoj pa mi je zato bilo toliko bitno da se opredelim za njenu perspektivu. Ceo njen život je u znaku nejednakosti, u znaku nadmoći drugih nad njom. To se vidi već na samom početku knjige. Ona se bori za opstanak, ali nije aktivista.

Tek početkom dvadesetog veka pokret za nezavisnost poprimio je šire razmere. To će se ticati njenih kćerki koje ćete sresti u nastavku ove priče, u sledećoj knjizi. Holanđani su vekovima sprečavali da se Indonežani školuju, iz straha da će dići ustanak. A kad su im napokon ponudili ograničeno školovanje, upravo se to i desilo: počeli su da se organizuju, stasale su vođe, nastao je pokret. Te ljude su bez ikakvog suđenja terali u izgnanstvo, u logore daleko od Jave (gde se sve dešavalo), ali tada je duh već bio izašao iz boce.

Vaša knjiga je u Holandiji nagrađena Nagradom knjižara, što dovoljno govori o priznanju koje joj se ukazuje. Da li je prevedena i u Indoneziji? Kakve su tamošnje reakcije i recenzije?

Roman je 2022. objavljen na indonežanskom i mislim da izdavač već razmišlja o trećem izdanju. Bila sam tamo na promociji. Od početka sam se pitala da li je u njihovim očima opravdano da ja dajem glas ženi sa Jave. Možda sam za njih neko ko pripada nekadašnjim porobljivačima! Nisam, međutim, nikad čula nikakvu sličnu primedbu niti prekor, verovatno zato što sam indonežanskog porekla. Čitalačka publika u Indoneziji je veoma mlada, a neravnopravnost između muškaraca i žena predstavlja značajnu temu. Prošlog leta sam bila gostujući predavač na Univerzitetu u Jogjakarti. Prilazili su mi studenti koji su hteli da pišu rad o mojoj knjizi. Kao da ih je kolonijalno vreme zaintrigiralo, mada veoma malo znaju o tom dobu. Rekla bih da opet raste interesovanje za taj period. U nekim od novina objavljene su pozitivne recenzije iz kojih proizlazi da je moj roman naišao na veliko interesovanje.

Od vremena vaše čukunbabe prošlo je više od 150 godina. Vidite li paralele sa sadašnjim vremenom? Da li je postkolonijalizam ili neokolonijalizam manje okrutan? Koje današnje bezimene žene zaslužuju našu pažnju?

Moja čukunbaba je u vreme ukidanja ropstva 1860. bila mlada žena. Ne treba da čudi što su holandski muškarci bili u potrazi za „slobodnim” ženama s obzirom na to da više nisu imali svoje roblje. Za mnoge njai njihov je život zapravo bio neka vrsta prikrivenog ropstva, a toga je bilo na svim nivoima, u svim staležima. Dokle god postoje dečji brakovi ili drugi oblici prikrivenog ropstva čije su žrtve žene, postojaće paralele. A muškarci će biti podjednako okrutni, ili možda bolje reći: društva, jer ima i žena koje održavaju takvu praksu. Tamo gde je jaz između bogatih i siromašnih najveći, gde religija određuje da muškarci vladaju ženama, nailazićemo na ovakve odnose. Trenutno mislim da su najstrašnije sudbine žena u ratu. Žene kurdskih Jezida, Ukrajinke koje siluju ruski vojnici. Okrutnost ljudi, nažalost, ne zna za granice.

*Prevodilac romana „Svetlije od mene” na srpski