Глас хиљада безимених жена

Први роман холандске новинарке и списатељице Дидо Михилсен (1957) „Светлије од мене”, објављен 2019. године, био је у номинацији за престижну награду „Либрис”. Године 2020. добио је Награду холандских књижара, а недавно је објављен и код нас у издању „Клија”.

Роман је заснован на животној причи ауторкине чукунбабе, рођене Индонежанке са острва Јава, која се као веома млада девојка упустила у везу с холандским официром, надајући се другачијим односима међу половима, али је као и већина својих сународница на суров начин одбачена.

О колонијалном присуству Холанђана у Индонезији досад су писали готово искључиво Холанђани, услед чега је вишевековна једнострана слика о холандско-индонежанском суживоту често идеализована, а вредност ове књиге је у томе што је коначно дошло до преплитања опречних визура…

Дидо Михилсен је својим списатељским ангажманом постала глас аутохтоних жена које су раскинуле са предрасудама и једностраним тумачењима холандско-индонежанског историјског наслеђа.

Ваша књига „Светлије од мене” споменик је хиљадама безимених жена које су холандској колонијалној управи подариле све што су имале – своје тело и своју децу. И сами сте потомак једне од тих жена. До кога сте још желели да допрете овом књигом?

Потомци су на првом месту. Готово два милиона Холанђана има неког индонежанског претка. Често је то жена као што је јунакиња моје књиге. У већини родослова она представља енигму, јер те жене нигде нису биле регистроване. Већина њих буквално је безимена. Својом књигом сам тим прамајкама хтела да подарим глас, али је веома занимљиво да ова прича допире и даље, читају је људи који немају никакве везе с нашом бившом колонијом. За већину Холанђана ово представља непознати део отаџбинске прошлости, али књига је добро примљена и у другим земљама. Можда зато што је тлачење жена својствено свим временима и срединама.

Да ли је рад на овој књизи променио нешто у вашем поимању сопственог идентитета? У данашње време се говори о „флуидном идентитету”. Како ви на то гледате?

Писање ми је свакако знатно помогло да постанем свесна свог порекла. Раније ме није много заокупљало то што имам и европске и индонежанске корене. Вероватно захваљујући мојој мајци која је увек говорила да је то нешто због чега треба да се радујем и да свакако није нешто чега би требало да се стидим. За мене је то, дакле, било нешто сасвим нормално. Тек током писања постала сам свесна колико је мој свакодневни живот прожет том мешавином коју ми зовемо Indisch. У питању су обичаји, предмети, животни ставови. У том смислу мој идентитет јесте флуидан али ми је сада постао приснији. Примећујем то и кад сам у друштву људи с истим коренима. Захваљујући овој књизи стекла сам још једну породицу.

Ваша јунакиња је морала да се креће између две крајности: слободне воље с једне стране и помирености са судбином с друге. У којој мери стоје ове крајности за две културе између којих балансира?

Моја јунакиња је независна и сукобљава се са обичајима и захтевима сопственог времена и окружења. Она чини све што је у њеној моћи да сама обликује свој живот али открива у којој је мери заправо немоћна. Не бих рекла да је помирена. Још у младости је спознала неправду и неједнакост у друштву, а то се с временом није побољшало. Она није слободна нити у јаванском нити у колонијалном друштву због свог класног порекла и зато што је жена. Због тога завиди свом ујаку, разбојнику који успева да заобиђе сва правила.

Упадљива особина ваше јунакиње је њена благост: она готово да не зна за изливе срџбе или мржње. Па ипак, знамо да су та потиснута осећања експлодирала током индонежанске борбе за независност. Како то објашњавате?

Она има благ карактер. Намерно сам је тако обликовала, јер наша књижевност већ обилује делима чији су аутори пунокрвни Холанђани а у којима је њаи – домаћица/конкубина белог Европљанина – описана као непоуздана, дволична, осветољубива и прорачуната. Вековима је писано о њој па ми је зато било толико битно да се определим за њену перспективу. Цео њен живот је у знаку неједнакости, у знаку надмоћи других над њом. То се види већ на самом почетку књиге. Она се бори за опстанак, али није активиста.

Тек почетком двадесетог века покрет за независност попримио је шире размере. То ће се тицати њених кћерки које ћете срести у наставку ове приче, у следећој књизи. Холанђани су вековима спречавали да се Индонежани школују, из страха да ће дићи устанак. А кад су им напокон понудили ограничено школовање, управо се то и десило: почели су да се организују, стасале су вође, настао је покрет. Те људе су без икаквог суђења терали у изгнанство, у логоре далеко од Јаве (где се све дешавало), али тада је дух већ био изашао из боце.

Ваша књига је у Холандији награђена Наградом књижара, што довољно говори о признању које јој се указује. Да ли је преведена и у Индонезији? Какве су тамошње реакције и рецензије?

Роман је 2022. објављен на индонежанском и мислим да издавач већ размишља о трећем издању. Била сам тамо на промоцији. Од почетка сам се питала да ли је у њиховим очима оправдано да ја дајем глас жени са Јаве. Можда сам за њих неко ко припада некадашњим поробљивачима! Нисам, међутим, никад чула никакву сличну примедбу нити прекор, вероватно зато што сам индонежанског порекла. Читалачка публика у Индонезији је веома млада, а неравноправност између мушкараца и жена представља значајну тему. Прошлог лета сам била гостујући предавач на Универзитету у Јогјакарти. Прилазили су ми студенти који су хтели да пишу рад о мојој књизи. Као да их је колонијално време заинтригирало, мада веома мало знају о том добу. Рекла бих да опет расте интересовање за тај период. У неким од новина објављене су позитивне рецензије из којих произлази да је мој роман наишао на велико интересовање.

Од времена ваше чукунбабе прошло је више од 150 година. Видите ли паралеле са садашњим временом? Да ли је постколонијализам или неоколонијализам мање окрутан? Које данашње безимене жене заслужују нашу пажњу?

Моја чукунбаба је у време укидања ропства 1860. била млада жена. Не треба да чуди што су холандски мушкарци били у потрази за „слободним” женама с обзиром на то да више нису имали своје робље. За многе њаи њихов је живот заправо био нека врста прикривеног ропства, а тога је било на свим нивоима, у свим сталежима. Докле год постоје дечји бракови или други облици прикривеног ропства чије су жртве жене, постојаће паралеле. А мушкарци ће бити подједнако окрутни, или можда боље рећи: друштва, јер има и жена које одржавају такву праксу. Тамо где је јаз између богатих и сиромашних највећи, где религија одређује да мушкарци владају женама, наилазићемо на овакве односе. Тренутно мислим да су најстрашније судбине жена у рату. Жене курдских Језида, Украјинке које силују руски војници. Окрутност људи, нажалост, не зна за границе.

*Преводилац романа „Светлије од мене” на српски