Izbeglice menjaju sliku Evrope

Od početka ruske specijalne vojne operacije (februar 2022) Ukrajina je ostala, praktično, bez trećine stanovništva. U izbeglištvo van granica otišla su čak 6,3 miliona žitelja druge po veličini zemlje na kontinentu, dok je još oko pet miliona interno raseljeno. Prema zvaničnim podacima Organizacije za izbeglice Ujedinjenih nacija za prošli mesec, oni koji su otišli u inostranstvo u najvećoj meri su utočište potražili u Rusiji (1.244.180) i Nemačkoj (1.118.205), ali je u još nekoliko evropskih država njihov broj uveliko premašio sto hiljada.

Ako se za one koji su otišli u Rusiju možda i može reći da su se skrasili „među svojima”, drugi, koji su sreću potražili na Zapadu, našli su se u ne baš najgostoljubivijem okruženju. Informacije koje stižu iz Poljske, Nemačke, Francuske, Holandije... nisu baš uvek ohrabrujuće. Primanje u kratkom roku tolikog broja izbeglica, pored već ustaljenog priliva velikog broja migranata s Bliskog istoka i iz Afrike, ruši svakodnevicu domaćina, unosi nemir i izaziva probleme. Kako finansijske, tako i socijalne, pa i religijske.

I dok su oni koji su ovamo pristigli u potrazi za boljim životom uglavnom spremni da se uklope u novu sredinu, potraže posao, prekvalifikuju se i skuće, drugi, koji su došli bežeći od vojnih operacija, teško se prilagođavaju. Njihova glavna misao i dalje je – povratak. Makar i na spaljena ognjišta. U očekivanju tog povratka izgubljeni su u svakodnevici, više se snalaze nego što pokušavaju da zaista stabilizuju novi život. A to onima koji su ih prihvatili ne ide u prilog.

Jedan od prvih problema svakako je neophodnost da se za pridošlice izdvoje nemala finansijska sredstva. U okolnostima u kojima ni domaći živalj nije zadovoljan visinom mesečnih primanja, odvajanje za pomoć onima koji ni na koji način ne doprinose zajedničkom blagostanju, prirodno, izaziva nezadovoljstvo. A tu je iz ekonomske sfere lako skrenuti u sferu politike. Pogotovo u vremenima naglog uspona desno orijentisanih partija i lidera.

Takođe, ovih više od šest miliona izbeglih nisu snaga koja odlučuje. Ni u zemlji iz koje su potekli, ni tu gde su našli privremeno utočište. Drugim rečima, od njih je teško očekivati bilo kakvu inicijativu, pa i pomoć u tom vidu. Teško je na njih računati i kao na konkretnu radnu snagu, pošto im je boravak – privremen. A pritom su „domaćini” i dalje u obavezi da za „dođoše” izdvajaju deo svog godišnjeg budžeta.

Nezanemariv je i uticaj na lokalno stanovništvo. Podsetimo, izbeglice uglavnom nisu rasute po celoj zemlji domaćina, nego su, zbog razloga bezbednosti, najčešće koncentrisane u određenim oblastima. Nesporazumi u komunikaciji sa starosedeocima nisu retki, a prilagođavanje ide teško. Različiti su običaji, pogledi na svet, istorijska pamćenja... To stvara prostor za delovanje ekstremističkih grupa s obe strane, a kako smo videli i do povremenih sukoba.

Koliko bi sadašnja situacija mogla da potraje, teško je reći. Stvari se odvijaju mnogo brže nego što smo navikli i promene često umeju da iznenade. Osnovno pitanje glasi: Šta će onima koji su pobegli od rata i razaranja biti ponuđeno u budućnosti? Da li je povratak u razrušene gradove, na preorane njive, u opustošene šume, bez osnovnih uslova za život, rad, školovanje... moguć, i u kojem roku? Šta u međuvremenu? Takođe, pitanje je u kakvu će se domovinu vratiti. U Ukrajinu iz koje su izbegli sigurno neće. Biće to nova zemlja, možda bolja, možda lošija, ali svakako takva u kojoj će biti neophodno ponovo se snalaziti.

Ne treba ni sumnjati da će se Ukrajinci ruskog porekla vratiti u delove zemlje koji su referendumskim izjašnjavanjem stanovništva potpali pod jurisdikciju Moskve. Ali gde će onda etnički Ukrajinci? Da li će komšijska solidarnost prevazići nesporazume koje su nametnuli političari i kako će se dve strane uključiti u politički život nove domovine?

Takođe, dok se sve navedeno ne dogodi treba se snaći u izbeglištvu. A mnogi su tim putem krenuli ne samo zbog straha od ratne oluje, već i u veri da su im vrata Zapadne Evrope neočekivano širom otvorena. Bez prijema u Evropsku uniju, jednostavnim bekstvom preko granice i uz nemalu finansijsku pomoć koju dobijaju kao „žrtve rata”. Takva prilika ne propušta se lako.

Biti izbeglica u 21. veku, u Evropi ili na Bliskom istoku, čini se težim nego u nekim prošlim vekovima. Tempo života često nam ne dopušta da se osvrnemo na one u nevolji. A takvih je sve više. Globalne promene, cepanje sveta na više polova, razvoj tehnologije..., nisu nas oslobodili izbegličkih muka. Pa čak ni kad svaki od tih nesrećnika u ruci drži – mobilni telefon.