Избеглице мењају слику Европе

Од почетка руске специјалне војне операције (фебруар 2022) Украјина је остала, практично, без трећине становништва. У избеглиштво ван граница отишла су чак 6,3 милиона житеља друге по величини земље на континенту, док је још око пет милиона интерно расељено. Према званичним подацима Организације за избеглице Уједињених нација за прошли месец, они који су отишли у иностранство у највећој мери су уточиште потражили у Русији (1.244.180) и Немачкој (1.118.205), али је у још неколико европских држава њихов број увелико премашио сто хиљада.

Ако се за оне који су отишли у Русију можда и може рећи да су се скрасили „међу својима”, други, који су срећу потражили на Западу, нашли су се у не баш најгостољубивијем окружењу. Информације које стижу из Пољске, Немачке, Француске, Холандије... нису баш увек охрабрујуће. Примање у кратком року толиког броја избеглица, поред већ устаљеног прилива великог броја миграната с Блиског истока и из Африке, руши свакодневицу домаћина, уноси немир и изазива проблеме. Како финансијске, тако и социјалне, па и религијске.

И док су они који су овамо пристигли у потрази за бољим животом углавном спремни да се уклопе у нову средину, потраже посао, преквалификују се и скуће, други, који су дошли бежећи од војних операција, тешко се прилагођавају. Њихова главна мисао и даље је – повратак. Макар и на спаљена огњишта. У очекивању тог повратка изгубљени су у свакодневици, више се сналазе него што покушавају да заиста стабилизују нови живот. А то онима који су их прихватили не иде у прилог.

Један од првих проблема свакако је неопходност да се за придошлице издвоје немала финансијска средства. У околностима у којима ни домаћи живаљ није задовољан висином месечних примања, одвајање за помоћ онима који ни на који начин не доприносе заједничком благостању, природно, изазива незадовољство. А ту је из економске сфере лако скренути у сферу политике. Поготово у временима наглог успона десно оријентисаних партија и лидера.

Такође, ових више од шест милиона избеглих нису снага која одлучује. Ни у земљи из које су потекли, ни ту где су нашли привремено уточиште. Другим речима, од њих је тешко очекивати било какву иницијативу, па и помоћ у том виду. Тешко је на њих рачунати и као на конкретну радну снагу, пошто им је боравак – привремен. А притом су „домаћини” и даље у обавези да за „дођоше” издвајају део свог годишњег буџета.

Незанемарив је и утицај на локално становништво. Подсетимо, избеглице углавном нису расуте по целој земљи домаћина, него су, због разлога безбедности, најчешће концентрисане у одређеним областима. Неспоразуми у комуникацији са староседеоцима нису ретки, а прилагођавање иде тешко. Различити су обичаји, погледи на свет, историјска памћења... То ствара простор за деловање екстремистичких група с обе стране, а како смо видели и до повремених сукоба.

Колико би садашња ситуација могла да потраје, тешко је рећи. Ствари се одвијају много брже него што смо навикли и промене често умеју да изненаде. Основно питање гласи: Шта ће онима који су побегли од рата и разарања бити понуђено у будућности? Да ли је повратак у разрушене градове, на преоране њиве, у опустошене шуме, без основних услова за живот, рад, школовање... могућ, и у којем року? Шта у међувремену? Такође, питање је у какву ће се домовину вратити. У Украјину из које су избегли сигурно неће. Биће то нова земља, можда боља, можда лошија, али свакако таква у којој ће бити неопходно поново се сналазити.

Не треба ни сумњати да ће се Украјинци руског порекла вратити у делове земље који су референдумским изјашњавањем становништва потпали под јурисдикцију Москве. Али где ће онда етнички Украјинци? Да ли ће комшијска солидарност превазићи неспоразуме које су наметнули политичари и како ће се две стране укључити у политички живот нове домовине?

Такође, док се све наведено не догоди треба се снаћи у избеглиштву. А многи су тим путем кренули не само због страха од ратне олује, већ и у вери да су им врата Западне Европе неочекивано широм отворена. Без пријема у Европску унију, једноставним бекством преко границе и уз немалу финансијску помоћ коју добијају као „жртве рата”. Таква прилика не пропушта се лако.

Бити избеглица у 21. веку, у Европи или на Блиском истоку, чини се тежим него у неким прошлим вековима. Темпо живота често нам не допушта да се осврнемо на оне у невољи. А таквих је све више. Глобалне промене, цепање света на више полова, развој технологије..., нису нас ослободили избегличких мука. Па чак ни кад сваки од тих несрећника у руци држи – мобилни телефон.