Restlovi DOS-a

Već viđeno! Ista meta, veće rastojanje. Srbija i voljom njenog naroda izabrani predsednik su meta kako pre nekoliko decenija, tako i danas. Srbija je ponovo napadnuta. Suverenitet, teritorijalna celovitost i sloboda njenog naroda su ugroženi. Srećom da je rastojanje nešto veće i da je u tom periodu došlo do tektonskih geopolitičkih promena koje vode ka stvaranju novog, pravednijeg i boljeg svetskog poretka, što svakako pogoduje i Srbiji i njenom narodu.

Nažalost, pucač u metu je i tada i sada isti, a to su Sjedinjene Američke Države sa svojim evropskim vazalima.

Generacijama žitelja Srbije, tada Savezne Republike Jugoslavije, starijim od tri decenije, duboko je urezana u sećanju agresivna američka kampanja, pod nazivom „Otpor”, kao i parola „Gotov je!”, takođe s prepoznatljivom uzdignutom šakom desne ruke, čvrsto stisnute u pesnicu, što samo po sebi simbolizuje nasilje, koja je bila samo uvod u pokretanje obojene revolucije, a po nahođenju njene administracije.

Period na prelazu iz dvadesetog u dvadeset i prvi vek je, karakterističan po učestalosti u sprovođenju ili pokušajima izvođenja ovih takozvanih revolucija. Podsetimo se samo onih sa fatalnim ishodima:

Bombardovanja SR Jugoslavije 1999. i 5. oktobra 2000, Iraka, Libije, Sirije, Ukrajine i onih koje su dale žestok otpor kvislinzima kao što su Venecuela (Huan Gvaido), Gruzija (Mihail Sakašvili), Belorusija (Svetlana Tihanovska), Republika Srpska (Jelena Trivić) i mnogih drugih.

Očigledno je, tamo gde je rukovodstvo napadnutih zemalja izabrano od naroda, bilo odlučno u suprotstavljanju ovim kampanjama, da su sve bile neuspešne.

U SR Jugoslaviji Demokratska stranka, a kasnije i Demokratska opozicija Srbije (DOS) bile su ključne političke organizacije kvislingizma, odnosno u službi tuđina, koje su posle varvarskog bombardovanja omogućile Amerikancima i njihovim evropskim poslušnicima besomučnu pljačku nacionalnog bogatstva, pod podmuklom parolom „ekonomska tranzicija”, koje su žitelji Kraljevine i Republike Srbije (Jugoslavije) stolećima stvarali.

Sa ove distance, što je potvrđeno u međuvremenu, Amerika je pucala i pogodila pravo u metu, uz bezrezervno, čak i svesrdno podaništvo njenih evropskih vazala i bezbrojnih takozvanih nevladinih organizacija, instalisanih po celoj Srbiji i finansiranih ogromnim sredstvima, a posredstvom američke nacionalne zadužbine za demokratiju (NED), povezanih sa aktivnostima njene obaveštajne agencije (CIA).

Tako, na primer, rezultat kampanje „Otpor”, jedne od zadužbina NED-a, dobro je poznat. Izvedena je ne krvlju obojena revolucija, a samo zahvaljujući diplomatskom umeću i državničkoj mudrosti Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika SRJ, koji je priznanjem krajnje sumnjive i izvikane pobede DOS-a na parlamentarnim izborima, sprečio bratoubilaštvo.

Jer zašto bi pristalice opozicije zapalile Saveznu narodnu skupštinu i uništile svaki dokaz o rezultatima izbora da su bila čista posla, što je čvrst dokaz da je izvršen klasičan puč i nasilna smena vlasti izabrane voljom naroda.

Međutim, bez obzira na to koliko aktuelna vlast verbalno ističe da je Srbija suverena, nezavisna i slobodarska država, praksa je demantuje. Da je tako, Srbija bi već pre jednu deceniju morala doneti zakon o nevladinim organizacijama (NVO) koje predstavljaju ne samo napast već i opasnu pretnju za slobodnu, teritorijalno celovitu i nezavisnu državu. Jer izistinske nezavisne države, kao što su SAD, to su odavno na svojoj teritoriji sprovele, a nedavno po ugledu na njih i Ruska Federacija.

Da je demokratski od svog naroda izabrana vlast Srbije u protekloj deceniji zakonski uvela red u nevladinom sektoru, koje finansiraju pretežno naši neprijatelji, takozvani zapadni partneri, danas ne bismo imali na sceni, i to u jeku predizborne kampanje za decembarske parlamentarne izbore, njihovo agresivno i podmuklo delovanje, a naročito „Proglasa”.

Interesantna je i uočljiva razlika među pesnicama u logotipu „Otpora” i „Proglasa”. U logotipu „Proglasa” radi se o šaci leve ruke u kojoj je stisnuta olovka, što predstavlja meku agresiju. Nažalost, istorija nam se i to učestalo ponavlja. Postoje brojni dokazi da SAD stoje i iza ove najnovije ujdurme, kao i brojni naši zapadni „prijatelji”.

No, čim sam na televiziji ugledao akademika Vladimira Kostića, donedavnog predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, kako pristupa i daje potpis kampanji „Proglas”, momentalno sam shvatio da tu nisu čista posla, te da ništa dobro iz tog „projekta” ne može da bude. A evo i zašto.

Svojevremeno sam bio mnogo tužan kada sam saznao za Kostićevu izjavu, datu u svojstvu predsednika SANU, da „Kosovo ni de fakto ni de jure nije naše”, pa sam bio prinuđen, kao rođeni Metohijac, da javno reagujem kolumnom: „Razvodnjeni patriotizam čelnika SANU” („Politika”, 26. april 2021), gde je između ostalog istaknuto: „Najčasniji izlaz iz ovog galimatijasa je da se akademik prof. dr Vladimir Kostić hitno povuče sa ovog uglednog mesta i tako spasi i svoju čast i čast ove najviše naučno-umetničke i kulturne srpske institucije i istovremeno sačuva ugled svoje države i naroda.” Tek nakon skidanja odore čelnika SANU, kao „slobodan čovek”, može do mile volje da iznosi svoje lične stavove, pa bili oni protivustavni i nepatriotski.

Posle skoro godinu dana sreli smo se na jednom okruglom stolu u SANU, kojom prilikom sam akademiku Kostiću poklonio svoju knjigu: „Kazivanja o Trepči 1303–2018”, s porukom da mu pružim dodatne informacije o Metohiji i Kosovu, o toj svetoj srpskoj zemlji, što je zabeleženo u kolumni „Čekajući stav SANU o Kosovu i Metohiji” („Politika”, od 15. marta 2022).

Ipak me raduje da je akademik Vladimir Kostić prihvatio moje sugestije odustajući od kandidature za novi mandat predsednika SANU. Ali, nažalost, izgleda da je kao slobodan „strelac” nastavio s ranijim defetističkim delovanjem u odnosu na neviđeno nasilje koje su izvršile SAD po pitanju teritorijalne celovitosti Srbije i slobode njenog naroda, okupirajući u svakom smislu, najbogatiji deo njene teritorije, Kosova i Metohije, što predstavlja eksplicitnu i implicitnu podršku nasilju. Samim tim je sebe diskvalifikovao, odnosno onesposobio kao borca protiv nasilja.

Posebna je priča o još jednom među jednakima, od ukupno četrnaest njih osnivača ove kampanje, a kojeg najavljuju kao predvodnika, poznatog i uspešnog glumca Dragana Bjelogrlića, popularnog Bjelu, koji je još poznatiji široj javnosti kao ljubitelj desne šake stisnute u pesnicu, koju neretko koristi u dijalogu sa sagovornicima, upućujući je neistomišljeniku direktno u glavu. Dakle i „Proglas” i politička stranka Srbija protiv nasilja predstavljaju restlove Demokratske stranke i DOS-a kao nosioce koji su u službi tuđina – kvislinge, a protiv osećanja i interesa svoga naroda.

Generalni direktor Trepče u poslednjoj deceniji 20. veka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista