Carstvo leptira

Nežnost i krhkost leptira koji su simbol ponovnog rađanja, različitosti, lepote i duše privukli su pre 15 godina Isidora Sarića i „zarazili” ga posebnom vrstom ljubavi. Otkako je, kao sedmogodišnjak, u dvorištu u Ulici 27. marta u Beogradu, uhvatio prvog leptira, Isidor i danas traga za njima po vrletima Šar-planine, Durmitora, Kopaonika, kanjonu reke Matke u Makedoniji i po mestima gde samo noga iskusnih planinara stiže. U svojoj kolekciji poseduje oko 160 vrsta, i čuva ih iza stakla na zidu svoje sobe.

– Čini se da je ove prelepe letače lako uhvatiti, ali u stvarnosti je mnogo drugačije. Najlepše i najređe vrste žive na nepristupačnim mestima, liticama i u jarugama tako da je njihovo hvatanje veoma teško. Leptir je izuzetno brz, leti od 10 sati ujutro do 15 časova, i to na temperaturama koje dostižu 40. podeljak, a krije se i u žbunju, među šibljem i koprivama. Često su mu prve komšije zmije ili divlje životinje. Zato, da bi stigli do njih, ljubitelji leptira moraju dobro da poznaju prirodu i da, pre svega, imaju istraživački i avanturistički duh – objasnio je Sarić.

Na svom putu za ovim teško uhvatljivim lepotanima često se događalo da se nađe i u neprijatnim situacijama.

Na Durmitoru sam, tragajući za leptirom, ušao na njivu zasađenu detelinom. Vlasnik me je opomenuo da je ne gazim, ali ga nisam poslušao. Pomislio sam da više neće obraćati pažnju na mene, ali se on odnekud stvorio i pripretio da će da puca. Nije mi baš bilo prijatno – s osmehom prepričava jedan od doživljaja ovaj mladić.

(/slika2)Isidor je samouk. Znanje crpi iz literature, naročito britanske, jer, kako kaže, mali je broj onih koji na balkanskim prostorima poznaju lepidopterologiju, odnosno nauku o leptirima.

– U svojoj kolekciji posedujem balkanskog šafranovca, endemičnu vrstu koja obitava na Kopaoniku, zatim južni oranž tip, koji spada u najređe u Evropi i koga sam pronašao u kanjonu reke Matke. Najlepši i najveći su svakako egzotični leptiri, kao što je plavi morfo koji živi u tropskim šumama Brazila, a koga sam dobio na poklon. Međutim, još sanjam o najređem i najteže uhvatljivom primerku – pticokrilom leptiru kraljice Aleksandre, koji živi na Novom Zelandu, zaštićen je zakonom i jedan primerak košta oko 30.000 funti – kaže Sarić.

Na putovanjima Isidor ostaje i po tri meseca, obavezno nosi pribor za prvu pomoć, a na različite načine se dovija da dođe do najudaljenijih mesta.

– Za planinu Rumiju iznad Bara, gde takođe obitavaju endemične vrste, bio mi je potreban vodič, pa sam pokušao da na to nagovorim jednog meštanina. On mi je odgovorio da tu nema ničeg i da tamo ni „međed ne ide”. Međutim kad sam rekao da par leptira dostiže vrednost i 200 evra, dobio sam odgovor da sve može začas da se organizuje. Leptiri ne žive dugo, pojedine vrste samo jedan dan, mada postoje letači čiji je životni vek godinu dana. Kolekcionari tvrde da se u kolekcijama, iza stakla, „život” pojedinih vrsta leptira produžava.

Mnogima je, ipak, od posmatranja leptira probodenih iglicom lepše da uživaju u njihovom letu u prirodi, lepršanju sa cveta na cvet ili jedinstvenoj ljubavnoj igri.