Prošlost i naknadna pamet o njoj

„Zapiši, pa će i Bog upamtiti!”, veli Andrićev glavni narator fra Petar u „Prokletoj avliji” (1954). Ovaj znameniti sajdžija i mehaničar, koji nije slučajno okružen satovima što otkucavaju različita vremena, zna – kao i Andrić – da ono što je zapisano čuva sliku jedne epohe i njenih protagonista od zaborava. S istim zajedničkim ciljem – da opišu ili razmatraju život pojedinaca u većoj ili manjoj povezanosti sa spoljašnjim svetom – nastale su (auto)biografije i njima srodne književne vrste: žitija, hronike, letopisi, dnevnici, memoari, čak i pisma.

Pisana bez distance, najčešće i bez naknadnih racionalizacija, štiva u kojima je autobiografista ili dnevničar glavni junak i najvažniji protagonista, trezor su dragocenih iskaza i dokumenata o nekim životima u nekom vremenu.

Takvim štivima su se u nas detaljnije bavili istoričari, ali i povesničari književnosti; ovi drugi posebno su se zanimali za narativnu i značenjsku strukturu autobiografija, tretirajući ih – za razliku od priče ili romana – kao otvorena dela. Za mnoge neočekivano, ove jeseni pojavila se studija koja u dubinu memoarske literature uranja iz ugla sociologije, filozofije i antropologije, premijerno iznoseći na svetlost dana niz zanimljivih i metodološki uverljivih spoznaja. Reč je o monografiji „Anti-autobiografija“ Todora Kuljića, dugogodišnjeg profesora sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, čije su prethodne knjige o kulturi sećanja i nekulturi zaborava, o tanatopolitici i tranziciji uma, vrh domaće sociokulturne literature. Izdavač ove knjige je Klio.

Profesor Kuljić ne negira svrsishodnost sećanja, ali se zalaže za izvesnu relativizaciju vrednosti (auto)biografske literature naglašavajući kako ovi zapisi ne predstavljaju potpuno nezavisne lične ispovesti već ih treba čitati kao naročito posredovani odnos moći i samoviđenja, kao „društveno uslovljeno znanje o sebi”. Pogled letopisca, kao „pogled odozdo”, može se razlikovati od „pogleda odozgo”, to jest od perspektive vladajuće grupe i hegemone epohalne svesti. I kad to ne želi, autobiografista svodi život na jedan tok, što se sagledava tek iz naknadne kritičke perspektive. Autobiografija je, po Kuljiću, više od sume detalja ili izjava; to je celina koju vezuje smisao nametnut često nevidljivom prinudom društvene atmosfere. Taj pritisak nameće staze razdvajanja važnih od nevažnih deonica prošlosti, propisujući pojmove koji ih zgušnjavaju i određujući način izlaganja prošlosti, tip naracije.

Da bi autobiografska sećanja bila delatna, moraju se čitati u novom ključu i sagledati opštiji istorijski procesi, pri čemu iskustvo pojedinca ostaje samo individualna tačka povezivanja, manje ili više verodostojna. Tek komparativnom analizom više autobiografskih dela iz istog perioda može se spoznati raznovrsni uticaj globalnih tokova koji se stiču u pojedinačnom iskustvu. Saznajna vrednost sećanja raste ako su u njih odgovorno ugrađeni samoviđenje i kriterijumi razlikovanja korektne od autentične prošlosti. Kuljić na prošlost gleda kao na „istoriju dugih procesa”, a u opticaj uvodi sintagme kao što su „nesvesni rad sećanja”, „metodska komplementarnost”, „žuta mrlja sećanja” i „kontrasećanje”. Nije loše katkad se diltajevski uživeti u smisao doba, upozorava Kuljić, ukazujući na razliku između prošlosti u kojoj je budućnost bila nevidljiva, i danas vidljive prošlosti, naknadne pameti o njoj.

Svoje dokazne operacije Kuljić izvodi na primerima dobro poznatih i popularnih autobiografskih štiva – od memoarskih zapisa Dobrice Ćosića, Tempa, Savke Dabčević Kučar i Dragoslava Markovića, do onih iz pera Vinstona Čerčila, Gintera Grasa, Salmana Ruždija i Alberta Špera. Autor objašnjava zašto su Šperovi memoari s razlogom postali svetski romaneskni bestseler. Povodom Ruždija zaključuje da autobiografske zapise nužno prati „telesna garda laži”, tragom Ćosićevih autobiografskih ispovesti piše o delikatnosti memoarskog štiva u kome je autobiograf istovremeno pisac, pripovedač i junak priče. Pritom je važno, podseća Kuljić, shvatiti asimetriju između priče o sebi i priče o društvu, uzajamnu uslovljenost obe priče, ali i – uzajamno iskrivljavanje. Ćosić, prema našem sociologu, nije bio lišen samorefleksije o vlastitim promenama (od ubeđenog titoiste od oštrog antititoiste), ali je vlastitu odgovornost za izvesno normalizovanje nacionalizma neuverljivo poricao.

O Ćosićevoj narativnoj dramaturgiji Kuljić iznosi još po koju ocenu koja može biti predmet rasprave, ali kao utešan iznosi stav kako i naknadno unošenje smisla u prošlost svedoči kako nijedno iskustvo nije mrtvo, i nekome uvek može pomoći. Autor ovo poglavlje završava ukazivanjem da ima svedoka koji nisu uvek svesni da maštaju, i jasnim stavom da autobiograf ima pravo da ne bude u pravu.