Прошлост и накнадна памет о њој

„Запиши, па ће и Бог упамтити!”, вели Андрићев главни наратор фра Петар у „Проклетој авлији” (1954). Овај знаменити сајџија и механичар, који није случајно окружен сатовима што откуцавају различита времена, зна – као и Андрић – да оно што је записано чува слику једне епохе и њених протагониста од заборава. С истим заједничким циљем – да опишу или разматрају живот појединаца у већој или мањој повезаности са спољашњим светом – настале су (ауто)биографије и њима сродне књижевне врсте: житија, хронике, летописи, дневници, мемоари, чак и писма.

Писана без дистанце, најчешће и без накнадних рационализација, штива у којима је аутобиографиста или дневничар главни јунак и најважнији протагониста, трезор су драгоцених исказа и докумената о неким животима у неком времену.

Таквим штивима су се у нас детаљније бавили историчари, али и повесничари књижевности; ови други посебно су се занимали за наративну и значењску структуру аутобиографија, третирајући их – за разлику од приче или романа – као отворена дела. За многе неочекивано, ове јесени појавила се студија која у дубину мемоарске литературе урања из угла социологије, филозофије и антропологије, премијерно износећи на светлост дана низ занимљивих и методолошки уверљивих спознаја. Реч је о монографији „Анти-аутобиографија“ Тодора Куљића, дугогодишњег професора социологије на Филозофском факултету у Београду, чије су претходне књиге о култури сећања и некултури заборава, о танатополитици и транзицији ума, врх домаће социокултурне литературе. Издавач ове књиге је Клио.

Професор Куљић не негира сврсисходност сећања, али се залаже за извесну релативизацију вредности (ауто)биографске литературе наглашавајући како ови записи не представљају потпуно независне личне исповести већ их треба читати као нарочито посредовани однос моћи и самовиђења, као „друштвено условљено знање о себи”. Поглед летописца, као „поглед одоздо”, може се разликовати од „погледа одозго”, то јест од перспективе владајуће групе и хегемоне епохалне свести. И кад то не жели, аутобиографиста своди живот на један ток, што се сагледава тек из накнадне критичке перспективе. Аутобиографија је, по Куљићу, више од суме детаља или изјава; то је целина коју везује смисао наметнут често невидљивом принудом друштвене атмосфере. Тај притисак намеће стазе раздвајања важних од неважних деоница прошлости, прописујући појмове који их згушњавају и одређујући начин излагања прошлости, тип нарације.

Да би аутобиографска сећања била делатна, морају се читати у новом кључу и сагледати општији историјски процеси, при чему искуство појединца остаје само индивидуална тачка повезивања, мање или више веродостојна. Тек компаративном анализом више аутобиографских дела из истог периода може се спознати разноврсни утицај глобалних токова који се стичу у појединачном искуству. Сазнајна вредност сећања расте ако су у њих одговорно уграђени самовиђење и критеријуми разликовања коректне од аутентичне прошлости. Куљић на прошлост гледа као на „историју дугих процеса”, а у оптицај уводи синтагме као што су „несвесни рад сећања”, „методска комплементарност”, „жута мрља сећања” и „контрасећање”. Није лоше каткад се дилтајевски уживети у смисао доба, упозорава Куљић, указујући на разлику између прошлости у којој је будућност била невидљива, и данас видљиве прошлости, накнадне памети о њој.

Своје доказне операције Куљић изводи на примерима добро познатих и популарних аутобиографских штива – од мемоарских записа Добрице Ћосића, Темпа, Савке Дабчевић Кучар и Драгослава Марковића, до оних из пера Винстона Черчила, Гинтера Граса, Салмана Руждија и Алберта Шпера. Аутор објашњава зашто су Шперови мемоари с разлогом постали светски романескни бестселер. Поводом Руждија закључује да аутобиографске записе нужно прати „телесна гарда лажи”, трагом Ћосићевих аутобиографских исповести пише о деликатности мемоарског штива у коме је аутобиограф истовремено писац, приповедач и јунак приче. Притом је важно, подсећа Куљић, схватити асиметрију између приче о себи и приче о друштву, узајамну условљеност обе приче, али и – узајамно искривљавање. Ћосић, према нашем социологу, није био лишен саморефлексије о властитим променама (од убеђеног титоисте од оштрог антититоисте), али је властиту одговорност за извесно нормализовање национализма неуверљиво порицао.

О Ћосићевој наративној драматургији Куљић износи још по коју оцену која може бити предмет расправе, али као утешан износи став како и накнадно уношење смисла у прошлост сведочи како ниједно искуство није мртво, и некоме увек може помоћи. Аутор ово поглавље завршава указивањем да има сведока који нису увек свесни да маштају, и јасним ставом да аутобиограф има право да не буде у праву.