Želja za slobodom je kao feder

Nema sumnje da je Karl Uve Knausgor stekao status pisca čija svaka knjiga se nestrpljivo očekuje, pa je tako bilo i sa „Jutarnjom zvezdom” iz 2020. koja je sada stigla i pred naše čitaoce u izdanju kuće Booka u prevodu Radoša Kosovića. Reč je o prvom romanu iz novog serijala ovog poznatog norveškog autora koji je svetsku slavu stekao serijalom „Moja borba”  u kojem beskompromisno preispituje život, smrt, ljubav i književnost.

Šestotomni autobiografski roman „Moja borba”, koji je izlazio u periodu od  2009. do 2011. godine i stekao status fenomena norveškog izdavaštva, postigavši veliki uspeh u Skandinaviji i svetu i dobivši nekoliko nagrada i nominacija, proslavio je Knausgora kao „majstora autofikcije”. Istovremeno, ovaj uspeh, koji su neminovno pratila osporavanja i kontroverze, uneo je nespokoj u piščev život, jer počinju preispitivanja da li je prodao dušu đavolu time što je, želeći da prikaže samu stvarnost, ogolio svoj život i život svoje porodice, povređujući time bliske ljude.

Nakon tog iskustva, u knjizi „Jutarnja zvezda” Knausgor odstupa od autofikcije po kojoj je poznat, i uvodi elemente natprirodnog. Radnja romana se dešava vrelog avgusta na jugu Norveške: profesor književnosti Arne i umetnica Tove borave tu sa decom, sveštenica Katrine se vraća kući i preispituje svoj brak, medicinska sestra Turid nalazi se u noćnoj smeni u psihijatrijskoj bolnici dok se njen neverni suprug, novinar Justejn, opija. A onda se neočekivano na nebu pojavi nova bleštava zvezda, veća od svih drugih...

Niko ne ume da objasni poreklo ovog fenomena koji je praćen biblijskim znamenjima, halucinacijama i nizom sve neobičnijih događaja, a likovi u knjizi –  duhovno izgladneli, zastrašujuće osetljivi, mučno neuspešni – pokušavaju da preuzmu kontrolu nad svojim životom, svako na drugačiji način reagujući na pojavu jutarnje zvezde.

Detalji iz svakodnevnog života začinjeni filozofsko-egzistencijalističkim primesama, po čemu je ovaj autor takođe prepoznatljiv, čekaju čitaoce i u „Jutarnjoj zvezdi”, uz fine psiholopke nijanse likova. Knausgor ulazi u svaki pomenuti lik, pišući uvek u prvom licu.

„Svako valjda oseti želju za slobodom jednom ili više puta u životu. Želja za slobodom je kao feder, sabija se sve više dok ne stigne do trenutka u kojem se nakupljena snaga oslobađa i feder odskače. To se obično prvi put dešava u sedamnaestoj-osamnaestoj godini, kad deca napuštaju roditeljski dom, pa ponovo u četrdesetim, kad čežnja kida novu porodicu na komade. Ali tokom života se ne menja samo potreba za slobodom već i poimanje slobode. Ja tako razmišljam i o društvu: različite grupe imaju sasvim drugačije razumevanje nekog ključnog pojma kao što je sloboda, a sila koja nastaje u tim prelomima, u trvenju oprečnih stavova na kraju pokreće društvo unapred – ili unazad, ako se tako zadesi, ili pak ukrug. Čežnja za slobodom kada se ostvari, vodi do raskidanja veza, i stoga do nečeg novog. Otrgnuti se, osloboditi se. Činjenica da je to ’novo’ neretko isto što i staro stvara suprotnu težnju koja takođe živi u društvu, rame uz rame s čežnjom za slobodom, potrebom za raskidanjem veza i verom u budućnost, i takođe se javlja u različitim stepenima od blage do duboke rezigniranosti, od nežne želje da se sačuva trenutno stanje do razorne sklonosti ka stagniranju”, razmišlja Egil, jedan od likova u ovoj knjizi.

Kritika opisuje ovaj roman kao „hibrid horora, realističke drame, trilera i teološko-duhovne rasprave”  („Njujork tajms”) ili kao „promišljen, čitljiv roman, prepun ideja i uzbudljivih preokreta” („Los Anđeles tajms”). „Pokazuje se da je  ’Jutarnja zvezda’ zli blizanac ’Moje borbe’”, navodi „Los Anđeles tajms”, dok norveški „Dagbladet” piše da „Knausgor majstorski prepliće magično, mistično i natprirodno u kritičku ideju o prirodi koja nam šalje poruku”.

Karl Uve Knausgor rođen je 1968. u Oslu. Kao devetnaestogodišnjak pohađa Akademiju za umetničko pisanje u Hordlandu, a u Bergenu studira istoriju umetnosti i književnost. U periodu od 1999. do 2002. radi kao urednik književnog časopisa „Vagant”. Mada je u Norveškoj postigao uspeh već sa prvim romanom „Van sveta” (1998), osvojivši norvešku nagradu književne kritike, kao i sa drugom knjigom „Vreme za sve” za koju je dobio više nagrada, pravi uspeh ne samo u rodnoj zemlji i u Skandinaviji, već i u svetu, postigao je pomenutom „Mojom borbom”. Objavio je i zbirku eseja „Amerika duše” 2013. godine, a tokom 2015. i 2016.  četiri knjige eseja: „U jesen”, „U zimu”, „U proleće”, „U leto”, u formi pisama koje otac piše svojoj kćerki čije rođenje iščekuje.