Srbija više ne sme da pristaje na ustupke

U drugoj polovini prošle decenije, kada je postalo izvesno da su SAD, kao globalni hegemon, uljuljkane u samoubeđenje o sopstvenoj posebnosti i neprikosnovenosti, izgubile korak u naučnotehnološkom razvoju s Kinom i vojnotehnološkom razvoju s Rusijom, krenulo je grozničavo „prestrojavanje”, kako je to jedan od američkih jastrebova, penzionisani general Ben Hodžis, formulisao, kako bi se ovaj proces gubitka dominacije zaustavio ili makar usporio. Angažovane su firme za strateško planiranje u okviru sistema odbrane SAD da izađu s predlozima strategije. Neki od tih dokumenata su procurili u javnost pre nešto više od godinu dana, kao npr. dokument „Rand korporacije”, koji se odnosi na eskalaciju krize u Ukrajini, koji upućuju na to da je strategija zaustavljanja pada dominacije SAD i usporavanje stvaranja multipolarnog svetskog poretka kreiranje više žarišta u različitim delovima sveta, naročito u interesnim zonama Rusije i Kine, uporedo s pokušajima hitnog prisilnog „konačnog rešenja” u projektima od dugoročnog interesa za SAD, poput pitanja Ukrajine, Moldavije, Gruzije, Jermenije, Izraela, ali i BiH i tzv. Kosova.

Cilj opravdava sredstvo, pa se tako obistinila i ona izreka da se oni koji se uspavaju u demokratiji probude u diktaturi. U većini zemalja koje se diče time da su „uzori demokratije”, eksperiment s pandemijom je pokazao da je demokratija relativna stvar. Pristup koji je do sada primenjivan u spoljnoj politici, u trećim zemljama u kojima su „uzori demokratije” silom širili „demokratske principe”, sada njihove elite primenjuju na unutrašnjem planu, prema sopstvenim glasačima, nezapamćenom propagandom i potpunom kontrolom javnog prostora. „Woke” i „cancel” kulture su postale snažni instrumenti za kontrolu mase. Tako je, na primer, bilo moguće da se izbriše sve rusko iz istorije „demokratske Evrope”, pa i ruska muzika i književnost, a svaka kritika gnusnog masakra nedužnih civila u Palestini proglasi „antisemitizmom” i grubo kažnjava.

Iako je ključni element strategije zaustavljanja pada globalne dominacije SAD, Evropa je u ovoj priči samo instrument. Uz časne izuzetke, evropske političke elite, brižljivo gajene kao transatlantski projekti da bi u ključnom trenutku bile dovedene na vlast, više brinu o interesima Vašingtona nego o interesima sopstvenih birača. Jaki lideri i suverenistička politika su nepoželjni sa obe strane Atlantika, a 2024. bi mogla to da promeni, ako je suditi po rezultatima ovogodišnjih izbora u jednom broju članica EU. Da li će umorni i godinama manipulisani glasači u SAD, EU, ali i u regionu, smoći snage da nešto promene, ostaje da se vidi. Ali nema sumnje da će vladari iz senke učiniti sve da zaštite svoju kulu od slonovače. U postizanju tog cilja ništa nije nezamislivo. Tako se u SAD flagrantno zloupotrebljavaju savezne pravosudne strukture, montiraju procesi i, u pojedinim državama koje kontrolišu demokrate, donose sudske odluke kojima se zabranjuje kandidatura Donalda Trampa, kako bi na vlasti ostao dosadašnji predsednik Bajden, koga ni demokratski birači ne žele u Beloj kući još četiri godine. Sa ove strane Atlantika, nedovršene unutrašnje reforme u EU, pre svega reforma sistema odlučivanja, kojom bi se oduzela moć manje uticajnim članicama EU i one svele na kolonije velikih, ostaju kost u grlu i kočnica potpune instrumentalizacije EU za geopolitičke interese zemalja poput Nemačke.

U ovakvom kontekstu, šta može da očekuje naš region u 2024. godini? Decembarska odluka da se Ukrajini i Moldaviji otvore pregovori o članstvu, a Gruziji da status kandidata, dok se BiH ostavlja po strani, Severnoj Makedoniji i Albaniji odlaže početak pregovora, a Srbiji po „dobrom starom običaju” serviraju dodatne ucene i ultimatumi, šalje prilično jasnu poruku. Iako je sve zašećereno pričom o šest milijardi investicija i n-tim novim fiktivnim datumom za ulazak poslušnih, šanse su da će zapadnobalkansko društvance ostati u večitoj čekaonici. Za razliku od Ukrajine, Moldavije i Gruzije, za koje je Fon der Lajenova rekla da se donosi strateška odluka da otpočnu ubrzani proces evrointegracija, naš region očigledno nije strateški važan i pored isprazne mantre evropskih zvaničnika o „stabilnosti i značaju zapadnog Balkana za EU”. Paralelno s pokušajima da se revizijom i dezavuisanjem Povelje UN, RSBUN 1244, Dejtonskog i Briselskog sporazuma, konstantno dodatno uslovljavaju i destabilizuju zemlje zapadnog Balkana, svi dosadašnji pozivi da se trajna stabilnost regiona obezbedi donošenjem upravo geostrateške odluke da se sve zemlje zajedno prime u EU odbijeni su jer je to „u suprotnosti da procedurama”.

Međutim, sada se otvaraju pregovori sa zemljama koje ne samo da nisu ni blizu onog standarda koji je tražen od zemalja zapadnog Balkana već je jedna od njih i u ratu i ni jedna od njih ne kontroliše delove svoje teritorije, što je jedan od glavnih razloga zbog koga je Srbiji nametnuto poglavlje 35. Ako želimo da budemo potpuno realni, u ovakvom rasporedu snaga i elita koje vode uticajne zemlje EU, i pored svih priča, ne postoje istinske namere za integraciju zemalja zapadnog Balkana. Ovih dana objavljen tekst o planovima i očekivanjima za naš region o kojima se nezvanično razgovara po briselskim kuloarima, gde se govori o „zamoru od Srbije”, prihvata etničko čišćenje Srba na KiM kao ultimativni Kurtijev cilj, prisilno menja unutrašnje uređenje BiH direktnim kršenjem Dejtonskog sporazuma pod izgovorom „ruske destabilizacije” preko RS i Dodika, ovo i potvrđuje. Naravno, po kuloarima se ne priča o Kurtijevim rastućim velikoalbanskim ambicijama i njegovom učešću na izborima u Severnoj Makedoniji 2024. godine, kojim se dodatno ugrožava ionako krhka stabilnost u ovoj zemlji.

Tu je i najavljeno proširenje poglavlja 35 i veštački nametnuti rok za početak 2024. U ovom teatru apsurda, krovni obavezujući međunarodni pravni okvir, Povelja UN i RSBUN 1244, i drugi takođe pravno obavezujući, potpisani i ratifikovani sporazumi, poput Briselskog sporazuma iz 2013. godine, dezavuišu se zarad propalog sastanka u Ohridu na kome ne samo da ništa nije potpisano već je jedna od strana i odbacila francusko-nemački plan kao neprihvatljiv. Naravno, sve u svetlu već više puta dokazane metodologije, da se od jedne od strana – u ovom slučaju naše – na silu izvuku dodatni ustupci, da druga strana ne ispuni svoje obaveze, koje se potom obesmisle nekim novim sporazumom. I sa ciljem koji je manje kolektivan i predstavlja interese EU, već predstavlja geopolitičke interese pojedinih članica, koji neretko imaju korene i u istorijskim frustracijama. Za ključne zemlje kolektivnog Zapada integracija Srbije u EU ne samo da nije prioritet već su i svi svesni da je nerealna i na dugačkom štapu. Ali ono što je za Zapad prioritet jeste da po svaku cenu uvuku Srbiju u NATO, i to će narednih godina biti glavni cilj, uprkos pričama da se poštuje odluka Srbije o neutralnosti.

Imajući sve ovo u vidu, od presudne važnosti je da prestanemo da pravimo bilo kakve dalje ustupke, čak i ako se oni odnose na sprovođenje obaveza iz potpisanih sporazuma – jer druga strana neće ispuniti nijednu od svojih. Umesto toga, Kurti će ići na dalje zaoštravanje na terenu dok istovremeno odlaže sprovođenje obaveza Prištine, simulira konstruktivnost i izlazi s nekim novim nesuvislim predlozima. Niti će se u 2024. formirati ZSO, niti će se vratiti zemlja Visokim Dečanima, niti će prestati represija, niti će stati uzurpacija i napadi na srpsku imovinu i kulturnu i versku baštinu. I mi moramo da imamo razrađene scenarije za svaku od ovih opcija. U briselskim pregovorima, moramo da se vratimo zahtevima srpske zajednice na KiM za normalizaciju situacije definisane krajem 2022. godine. Pogrešno je spuštati svoje zahteve na poslednje crvene linije, kako se to trenutno radi, opasne su i kratkovide izjave naših političara da „nisu važne ni tablice, ni energetika, ni izbori...”, ni svi drugi ustupci koje pravimo, „već je važno da ne potpišemo de jure priznanje i dozvolimo ulazak „Kosova” u UN”. Sve je važno, jer se ovim drugim ustupcima de fakto priznaje Kosovo, kruni prisustvo Republike Srbije na KiM i stvara aparthejd koji dovodi do ubrzanog etničkog čišćenja pripadnika srpske zajednice iz pokrajine. A, složićemo se, najviši cilj i za 2024. i za sve godine koje dolaze moralo bi da bude očuvanje i jačanje srpske zajednice na KiM.