Србија више не сме да пристаје на уступке

У другој половини прошле деценије, када је постало извесно да су САД, као глобални хегемон, уљуљкане у самоубеђење о сопственој посебности и неприкосновености, изгубиле корак у научнотехнолошком развоју с Кином и војнотехнолошком развоју с Русијом, кренуло је грозничаво „престројавање”, како је то један од америчких јастребова, пензионисани генерал Бен Хоџис, формулисао, како би се овај процес губитка доминације зауставио или макар успорио. Ангажоване су фирме за стратешко планирање у оквиру система одбране САД да изађу с предлозима стратегије. Неки од тих докумената су процурили у јавност пре нешто више од годину дана, као нпр. документ „Ранд корпорације”, који се односи на ескалацију кризе у Украјини, који упућују на то да је стратегија заустављања пада доминације САД и успоравање стварања мултиполарног светског поретка креирање више жаришта у различитим деловима света, нарочито у интересним зонама Русије и Кине, упоредо с покушајима хитног присилног „коначног решења” у пројектима од дугорочног интереса за САД, попут питања Украјине, Молдавије, Грузије, Јерменије, Израела, али и БиХ и тзв. Косова.

Циљ оправдава средство, па се тако обистинила и она изрека да се они који се успавају у демократији пробуде у диктатури. У већини земаља које се диче тиме да су „узори демократије”, експеримент с пандемијом је показао да је демократија релативна ствар. Приступ који је до сада примењиван у спољној политици, у трећим земљама у којима су „узори демократије” силом ширили „демократске принципе”, сада њихове елите примењују на унутрашњем плану, према сопственим гласачима, незапамћеном пропагандом и потпуном контролом јавног простора. „Woke” и „cancel” културе су постале снажни инструменти за контролу масе. Тако је, на пример, било могуће да се избрише све руско из историје „демократске Европе”, па и руска музика и књижевност, а свака критика гнусног масакра недужних цивила у Палестини прогласи „антисемитизмом” и грубо кажњава.

Иако је кључни елемент стратегије заустављања пада глобалне доминације САД, Европа је у овој причи само инструмент. Уз часне изузетке, европске политичке елите, брижљиво гајене као трансатлантски пројекти да би у кључном тренутку биле доведене на власт, више брину о интересима Вашингтона него о интересима сопствених бирача. Јаки лидери и суверенистичка политика су непожељни са обе стране Атлантика, а 2024. би могла то да промени, ако је судити по резултатима овогодишњих избора у једном броју чланица ЕУ. Да ли ће уморни и годинама манипулисани гласачи у САД, ЕУ, али и у региону, смоћи снаге да нешто промене, остаје да се види. Али нема сумње да ће владари из сенке учинити све да заштите своју кулу од слоноваче. У постизању тог циља ништа није незамисливо. Тако се у САД флагрантно злоупотребљавају савезне правосудне структуре, монтирају процеси и, у појединим државама које контролишу демократе, доносе судске одлуке којима се забрањује кандидатура Доналда Трампа, како би на власти остао досадашњи председник Бајден, кога ни демократски бирачи не желе у Белој кући још четири године. Са ове стране Атлантика, недовршене унутрашње реформе у ЕУ, пре свега реформа система одлучивања, којом би се одузела моћ мање утицајним чланицама ЕУ и оне свеле на колоније великих, остају кост у грлу и кочница потпуне инструментализације ЕУ за геополитичке интересе земаља попут Немачке.

У оваквом контексту, шта може да очекује наш регион у 2024. години? Децембарска одлука да се Украјини и Молдавији отворе преговори о чланству, а Грузији да статус кандидата, док се БиХ оставља по страни, Северној Македонији и Албанији одлаже почетак преговора, а Србији по „добром старом обичају” сервирају додатне уцене и ултиматуми, шаље прилично јасну поруку. Иако је све зашећерено причом о шест милијарди инвестиција и н-тим новим фиктивним датумом за улазак послушних, шансе су да ће западнобалканско друштванце остати у вечитој чекаоници. За разлику од Украјине, Молдавије и Грузије, за које је Фон дер Лајенова рекла да се доноси стратешка одлука да отпочну убрзани процес евроинтеграција, наш регион очигледно није стратешки важан и поред испразне мантре европских званичника о „стабилности и значају западног Балкана за ЕУ”. Паралелно с покушајима да се ревизијом и дезавуисањем Повеље УН, РСБУН 1244, Дејтонског и Бриселског споразума, константно додатно условљавају и дестабилизују земље западног Балкана, сви досадашњи позиви да се трајна стабилност региона обезбеди доношењем управо геостратешке одлуке да се све земље заједно приме у ЕУ одбијени су јер је то „у супротности да процедурама”.

Међутим, сада се отварају преговори са земљама које не само да нису ни близу оног стандарда који је тражен од земаља западног Балкана већ је једна од њих и у рату и ни једна од њих не контролише делове своје територије, што је један од главних разлога због кога је Србији наметнуто поглавље 35. Ако желимо да будемо потпуно реални, у оваквом распореду снага и елита које воде утицајне земље ЕУ, и поред свих прича, не постоје истинске намере за интеграцију земаља западног Балкана. Ових дана објављен текст о плановима и очекивањима за наш регион о којима се незванично разговара по бриселским кулоарима, где се говори о „замору од Србије”, прихвата етничко чишћење Срба на КиМ као ултимативни Куртијев циљ, присилно мења унутрашње уређење БиХ директним кршењем Дејтонског споразума под изговором „руске дестабилизације” преко РС и Додика, ово и потврђује. Наравно, по кулоарима се не прича о Куртијевим растућим великоалбанским амбицијама и његовом учешћу на изборима у Северној Македонији 2024. године, којим се додатно угрожава ионако крхка стабилност у овој земљи.

Ту је и најављено проширење поглавља 35 и вештачки наметнути рок за почетак 2024. У овом театру апсурда, кровни обавезујући међународни правни оквир, Повеља УН и РСБУН 1244, и други такође правно обавезујући, потписани и ратификовани споразуми, попут Бриселског споразума из 2013. године, дезавуишу се зарад пропалог састанка у Охриду на коме не само да ништа није потписано већ је једна од страна и одбацила француско-немачки план као неприхватљив. Наравно, све у светлу већ више пута доказане методологије, да се од једне од страна – у овом случају наше – на силу извуку додатни уступци, да друга страна не испуни своје обавезе, које се потом обесмисле неким новим споразумом. И са циљем који је мање колективан и представља интересе ЕУ, већ представља геополитичке интересе појединих чланица, који неретко имају корене и у историјским фрустрацијама. За кључне земље колективног Запада интеграција Србије у ЕУ не само да није приоритет већ су и сви свесни да је нереална и на дугачком штапу. Али оно што је за Запад приоритет јесте да по сваку цену увуку Србију у НАТО, и то ће наредних година бити главни циљ, упркос причама да се поштује одлука Србије о неутралности.

Имајући све ово у виду, од пресудне важности је да престанемо да правимо било какве даље уступке, чак и ако се они односе на спровођење обавеза из потписаних споразума – јер друга страна неће испунити ниједну од својих. Уместо тога, Курти ће ићи на даље заоштравање на терену док истовремено одлаже спровођење обавеза Приштине, симулира конструктивност и излази с неким новим несувислим предлозима. Нити ће се у 2024. формирати ЗСО, нити ће се вратити земља Високим Дечанима, нити ће престати репресија, нити ће стати узурпација и напади на српску имовину и културну и верску баштину. И ми морамо да имамо разрађене сценарије за сваку од ових опција. У бриселским преговорима, морамо да се вратимо захтевима српске заједнице на КиМ за нормализацију ситуације дефинисане крајем 2022. године. Погрешно је спуштати своје захтеве на последње црвене линије, како се то тренутно ради, опасне су и кратковиде изјаве наших политичара да „нису важне ни таблице, ни енергетика, ни избори...”, ни сви други уступци које правимо, „већ је важно да не потпишемо де јуре признање и дозволимо улазак „Косова” у УН”. Све је важно, јер се овим другим уступцима де факто признаје Косово, круни присуство Републике Србије на КиМ и ствара апартхејд који доводи до убрзаног етничког чишћења припадника српске заједнице из покрајине. А, сложићемо се, највиши циљ и за 2024. и за све године које долазе морало би да буде очување и јачање српске заједнице на КиМ.