Kundera

Milan Kundera, slavni češki pisac i disident, junak naše mladosti, ispostavilo se ovih dana, navodno je radio kao doušnik za češku tajnu policiju u vreme komunizma. Naime, istoričari koji su se bavili „snovima, sumnjama i poslovima” češke tajne policije, otkrili su neverovatan podatak da je Milan Kundera, kao mladić, prijavio svog kolegu studenta. Taj čovek je osuđen, odležao je dugu zatvorsku kaznu čak dvadeset dve godine, za dlaku je izbegao smrtnu kaznu, a sve vreme bio je ubeđen da mu je život uništilanjegova i Kunderina zajednička prijateljica.

Autor čuvenih romana „Šala” i „Nepodnošljiva lakoća postojanja”, koji od 1979. živi u egzilu u Francuskoj, odbija ovakve opužbe i tvrdi da uopšte nije poznavao tog čoveka. Češka javnost dobila je veliku i vruću temu, a češka literarna kritika povod da iz ovog ugla ponovo rasvetli ceo književni opus ovog najvećeg živog češkog disidenta.

U mnogim našim novinama danas se može pročitati da je Kundera u mladosti bio veliki idealista, to jest vatreni komunista. Disidentski status se valjda tako i stiče– od opijenosti do otrežnjenja – što vatreniji pripadnik, to ljući disident.

Ali ova priča otvara i mnoge druge teme. Moralna osuda mladalačkog greha, ne gine mu, i ona je tim veća, jer je tada vatreni komunista, navodno, prijavio svog druga tajnoj komunističkoj policiji. Što je još crnje, uradio je to iz uverenja da čini nešto dobro i korisno za svoju zemlju, partiju i policiju. Jedan je dobio dugogodišnju robiju, a drugi svetsku slavu.

Zanimljivo je kako su u komunističkim zemljama pisci i policajci, nekako, uvek bili u sasvim skladnim odnosima – pisci su voleli da dojavljuju, a posle su policajci voleli da pišu. U našoj istoriji naslušali smo se mnogo onih koji bi kod sličnih biografskih transparentnosti, lakonski odgovarali „da su takva bila vremena”.

Danas su vremena drugačija – špijuniranje u klasičnom hladnoratovskom pojmu te reči više nije na delu. Danas se „špijunira” na velika vrata, javno, pompezno, u korist velikih globalnih istina. „Špijuniranje” protiv svoje zemlje, danas se nagrađuje i ohrabruje. Mladi i vatreni Kundera danas ne bi imao doušničkog posla i teško da bi se danas mogla zamisliti strogoća bilo kog režima, kojim bi neki „špijun” iz oblasti duha bio osuđen na tako drakonsku kaznu.

Današnji doušnici, u stvari, nisu doušnici, s obzirom na to da su glasni, da su ponosni na svoj rad u projektu utemeljivanja „pravilnog razmišljanja” i smernica kojima čovečanstvo treba da se kreće. Oni bez problema žigošu neprijatelje, nazadnjake, ljubitelje prošlosti, tradicionaliste i slobodnomisleće ljude, sve verujući da čine pravu stvar. Ali, zar nije i Kundera, jer je bio idealista, verovao da čini pravu stvar kad je tajnoj policiji prijavio sumnjivog elementa, koji kvari sreću češkog komunizma?

Navodna šokiranost sveta nad ovom spektakularnom tajnom najtačnije svedoči o njegovoj licemernosti. Jedno je čuvati tekovine komunizma, a drugo je čuvati tekovine Novog svetskog poretka? Ovo drugo je, valjda, časnije? U nedelji u kojoj Marti Ahtisari dobija Nobelovu nagradu za mir, priča o Kunderinoj mladalačkoj pokvarenosti deluje nekako nestvarno.

Zar ne prisustvujemo neprestanom javnom denunciranju neprijatelja globalizma, evropeizma, zar celokupna javna scena nije jedan veliki ideološki rad kako bi se zauvek obeležili i ućutkali oni koji nisu oduševljeni novom, globalnom, i nametnutom političkom korektnošću? Više niko ne mora da ide, poput Kundere, u tajnu policiju, danas se to radi u medijima, javno, i za to sleduju nagrade.

Jedino što je tužno jeste da i danas u tome prednjače pisci.

Komunizam, ni onaj iz prošlog veka, ni ovaj globalni, ne može da se zamisli bez pismenih doušnika.

www.mirjanabm.com