Кундера

Милан Кундера, славни чешки писац и дисидент, јунак наше младости, испоставило се ових дана, наводно је радио као доушник за чешку тајну полицију у време комунизма. Наиме, историчари који су се бавили „сновима, сумњама и пословима” чешке тајне полиције, открили су невероватан податак да је Милан Кундера, као младић, пријавио свог колегу студента. Тај човек је осуђен, одлежао је дугу затворску казну чак двадесет две године, за длаку је избегао смртну казну, а све време био је убеђен да му је живот уништилањегова и Кундерина заједничка пријатељица.

Аутор чувених романа „Шала” и „Неподношљива лакоћа постојања”, који од 1979. живи у егзилу у Француској, одбија овакве опужбе и тврди да уопште није познавао тог човека. Чешка јавност добила је велику и врућу тему, а чешка литерарна критика повод да из овог угла поново расветли цео књижевни опус овог највећег живог чешког дисидента.

У многим нашим новинама данас се може прочитати да је Кундера у младости био велики идеалиста, то јест ватрени комуниста. Дисидентски статус се ваљда тако и стиче– од опијености до отрежњења – што ватренији припадник, то љући дисидент.

Али ова прича отвара и многе друге теме. Морална осуда младалачког греха, не гине му, и она је тим већа, јер је тада ватрени комуниста, наводно, пријавио свог друга тајној комунистичкој полицији. Што је још црње, урадио је то из уверења да чини нешто добро и корисно за своју земљу, партију и полицију. Један је добио дугогодишњу робију, а други светску славу.

Занимљиво је како су у комунистичким земљама писци и полицајци, некако, увек били у сасвим складним односима – писци су волели да дојављују, а после су полицајци волели да пишу. У нашој историји наслушали смо се много оних који би код сличних биографских транспарентности, лаконски одговарали „да су таква била времена”.

Данас су времена другачија – шпијунирање у класичном хладноратовском појму те речи више није на делу. Данас се „шпијунира” на велика врата, јавно, помпезно, у корист великих глобалних истина. „Шпијунирање” против своје земље, данас се награђује и охрабрује. Млади и ватрени Кундера данас не би имао доушничког посла и тешко да би се данас могла замислити строгоћа било ког режима, којим би неки „шпијун” из области духа био осуђен на тако драконску казну.

Данашњи доушници, у ствари, нису доушници, с обзиром на то да су гласни, да су поносни на свој рад у пројекту утемељивања „правилног размишљања” и смерница којима човечанство треба да се креће. Они без проблема жигошу непријатеље, назадњаке, љубитеље прошлости, традиционалисте и слободномислеће људе, све верујући да чине праву ствар. Али, зар није и Кундера, јер је био идеалиста, веровао да чини праву ствар кад је тајној полицији пријавио сумњивог елемента, који квари срећу чешког комунизма?

Наводна шокираност света над овом спектакуларном тајном најтачније сведочи о његовој лицемерности. Једно је чувати тековине комунизма, а друго је чувати тековине Новог светског поретка? Ово друго је, ваљда, часније? У недељи у којој Марти Ахтисари добија Нобелову награду за мир, прича о Кундериној младалачкој покварености делује некако нестварно.

Зар не присуствујемо непрестаном јавном денунцирању непријатеља глобализма, европеизма, зар целокупна јавна сцена није један велики идеолошки рад како би се заувек обележили и ућуткали они који нису одушевљени новом, глобалном, и наметнутом политичком коректношћу? Више нико не мора да иде, попут Кундере, у тајну полицију, данас се то ради у медијима, јавно, и за то следују награде.

Једино што је тужно јесте да и данас у томе предњаче писци.

Комунизам, ни онај из прошлог века, ни овај глобални, не може да се замисли без писмених доушника.

www.mirjanabm.com