Politički narcisizam Amerike

Nedavno je američki ambasador u Srbiji, bez uvijanja, otvoreno izjavio kako je za Srbiju „neodrživo nastaviti dobre odnose sa Rusijom jer je napravila haos u pola sveta, izazvala ogroman probleme svima, zaoštrila izbore i svima jasno stavila do znanja šta treba da rade” (30. 11. 2023). Te reči nisu ništa novo. To je delić odjeka samopripisanog američkog svetskog liderstva. Duže od jednog veka politička klasa političara i političkih mislilaca ove države sebe stavlja na vrh sveta sa koga bi da upravlja.

Na drugi ali suštinski isti način te reči je izgovorio aktuelni američki predsednik obraćajući se naciji 20. 10. 2023. Taj govor nije nešto posebno u američkoj politici. Još je Tokvil pre dvesta godina pisao da se Amerikanac naljuti kada mu neko u Evropi kaže da nisu najbolja zemlja na svetu. Savremeni politički narcisizam Amerike izražava jedno osobeno političko mišljenje i ponašanje koje izaziva zabrinutost i otpore u savremenom svetu.

Narcistička politička kultura kombinuje više karakteristika autoritarnosti: dominantnost, sklonost ka manipulaciji, paranoja, dogmatizam. Samouveravanje da su „Amerikanci svetionik sveta” zasnovano je na verovanju da je velika ideja o pravednosti, slobodi i istini u njihovim rukama i da se za nju treba boriti po celom svetu. Iz ovakve pripisanosti sopstvene misije u svetu, politički, emocionalno, ideološki proizilazi nužno netrpeljivost prema drugim nacijama i državama koje ili osporavaju mesijanstvo Amerike ili razvijaju sopstvenu viziju sveta i društva.

Mesijanska ideja nije samo „vlasništvo” diktatora, ona se može pojaviti i u ruhu demokratije: to je politička ideja o spasavanju sveta od njegovih zala i neizvesne budućnosti. Ukoliko se takva ideja o demokratiji oblikuje kao politički program, može se očekivati porast agresivnih, autoritarnih, antidemokratskih politika, posebno prema inostranstvu; a tako nešto se demonstriralo u odnosu prema srpskom narodu pre i posle 1999. godine.

Iskaz „mi smo velika nacija” je samohvalisanje, činjenički netačno. U savremenom svetu, kao i u prošlosti, postoje brojem, tradicijom, bogatstvom, daleko veće nacije: Rusija, Kina, Indija... Čak i da je Amerika najveća (ustavna) nacija, iz toga ne sledi sistem posebnih prava, odnosno privilegija. A u novijoj istoriji, Amerika je u praksi demonstrirala svoju vojnu veličinu: vodila je od 1945. godine oko 40 ratova po svetu, a 1945. godine bacila atomsku bombu na Hirošimu i Nagasaki. Takav odnos prema „malim” nacijama morao je kad-tad da izazove njihove otpore i suprotstavljanja.

Narcistička politička kultura apsolutizuje sopstvene stavove. Ona nameće stvarnosti svoju sliku, a pri tome je lišena znanja o njenoj složenosti u kojoj postoje određeni strukturni odnosi nezavisno od onoga koji je kreira. Suočeni sa raznolikošću sveta u ratnim i mirnim okolnostima, čelnici američkog političkog narcisizma se opredeljuju za ekstremno pojednostavljivanje i hiperbolisanje društvenih događaja ili ličnosti u skladu sa svojim geopolitičkim interesima i potrebama.

Ova kultura neće da čuje za drugačije političko mišljenje. Bezgranično veruje u svoj pogled, stav, ocenu. Apsolutno je uverena da je istina njeno vlasništvo; činjenice, pojmovi, međunarodne pravne norme je ne obavezuju. To se opravdava ratovima širom sveta zarad „sopstvene nacionalne bezbednosti”. Rešenje srpskog pitanja za „svetionik sveta” je da on bude osa oko koje se okreće srpska država i nacija i da prihvati učinak NATO agresije.

Posebno su karakteristični stavovi američke političke elite prema čuvanju svetske demokratije. Amerika na samoumišljeni način predvodi borbu protiv „neprijatelja demokratije” i neizvesne budućnosti. Samoproglašenog mesiju stvarnost ne obavezuje. Tobože pravda je isključivo na njihovoj strani, oni su lučonoše prave demokratske misli i prakse. Druge, manje, nevelike nacije treba samo da slede „veliku naciju”. U borbi protiv „neprijatelja demokratije”, a on se u svakom vremenu pojavi po želji čuvara demokratije, koriste se verbalna ali i vojna sila. Tamo gde je protivnik jak – verbalna agresija, a gde je slab – bombardovanje.

Ova borba se širi i na „nacionalnu bezbednost Amerike” koja zavisi od svake tačke na svetu, nekada od bombardovanja Srbije, a danas od uspeha Izraela i Ukrajine u ratovima. A sve u skladu sa dogmom da je Americi potrebna sila kako bi sačuvala vođstvo i držala „svet na okupu”.

Apsolutizovano političko mišljenje svoju prirodu otkriva kombinovanjem unutrašnje demokratije i antidemokratije u borbi za svoju sliku sveta. Američka politička elita je opsesivno vezana za svoju ulogu traženja krivice kod onih koji se protive njenom liderstvu i tački oko koje se okreće svet. Kada je imenovan krivac (koliko ih je?), onda je neizbežan rast netrpeljivosti i prezira prema takvoj državi i vladi.

Iz kog izvora su potekle državna sujeta, agresivnost, sila, pitanje je za socijalne naučnike. Ali činjenica je da ukoliko ova politička elita američkog društva, bezgranično veruje da poseduje intelektualnu, političku, moralnu nadmoć, da poseduje istinu o svetu, onda ne samo da će izgubiti smisao za društvenu realnost, već će u sebi (ne)svesno razviti antidemokratske oblike delovanja. A sve sa demokratskom retorikom. Takvo političko mišljenje deformiše percepciju međunarodne stvarnosti u skladu sa svojim željama, očekivanjima, egoizmom, selektivnim kritičkim odnosom, stereotipima.

Spoljnopolitički kurs američke vladajuće politike nije u samoj Americi problematizovan. Prema rečima jednog profesora na američkom univerzitetu, kritičkog mišljenja u Americi nema iz straha da se ne dovedu u pitanje ekonomske pretpostavke američke demokratije. U Americi postoji „politička korektnost” ili „mišljenje bez mišljenja”. Ali postoji i politički narcisizam koji se protivi „vojnoj ravnoteži” i multipolarnom svetu kao jedino održivom svetskom poretku, i tako postaje potencijalno opasan za bezbednost nacija, država i samog čoveka na početku 21. veka.

Naučni savetnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista