A da se vratimo sportu

Iza nas je prvo odmeravanje snaga Crvene zvezde i Partizana u ovoj godini. U četvrtak, 4. januara, sastali su se njihovi košarkaši u Evroligi. Bez obzira na konačan ishod već unapred je izgubio – sport. I to ne prvi put.

Već duže vreme na tribinama su na našim košarkaškim „večitim derbijima” samo navijači domaćina. Netrpljivost, mržnja ili kako god da se nazove ta strast, toliko je nepomirljiva da bi braća, drugari, komšije, kolege, ako nisu na istoj strani, mogli, narodski rečeno, da povade jedni drugima oči.

To je slika savremenog sporta. Na rečima se svi, bez izuzetka, zaklinjemo da on spaja ljude. Na delu prokopan je toliki ponor da mu se ni dno, ni druga strane više i ne naziru. Takvo shvatanje sporta je i u svetu.

Mi pratimo Grčku u kojoj je to odavno običaj. U Francuskoj su se, pri kraju prošle godine, izboli noževima usijane glave u čijim su srcima Nant i Nica. Sličnih primera je svuda i, što je najgore, nisu ni tako retki.

Praznici poput Božića su prilika da se zapitamo možemo li da se vratimo iskonskim vrednostima sporta? Da li će ikada navijači dva različita kluba da sede jedan pored drugog i uljudno prate ono što se dešava na igralištu? Da vaspitano komentarišu zbivanja pred svojim očima? Možemo li da prestanemo da se nepomirljivo delimo na „naše” i „njihove”? Da promena klupskih boja ne bude „izdaja”?

Evo, kako je to bilo u doba sportskih džentlmena u Engleskoj. Škot Denis Lou je iz Mančester sitija prešao u Torino, tamo izdržao godinu dana, pa se vratio u Mančester, u isti stan, ali kao član gradskog rivala!?.

– Nisam imao nikakve probleme zbog prelaska u Junajted. Vratio sam se kući, u Mančester, imao sam mnogo prijatelja navijača Sitija i niko mi nije rekao ružnu reč! Družili smo se, igrači Sitija i Junajteda, bili smo složno društvo. Da, bili smo ljuti neprijatelji na igralištu, a posle poslednjeg sudijinog zvižduka mogli smo mirno da odemo i popijemo zajedno pintu-dve piva, – ispričao je Lou, najbolji fudbaler Evrope za 1964. po izboru pariskog lista „Frans fudbal”, koji se na kraju igračke karijere direktno iz Mančester junajteda vratio u Mančester siti.

I u skorije vreme ima zanimljivih primera iz „kolevke fudbala”. Samouki Tom Marfi je u Liverpulu izradio bronzane statue Diksija Dina, čuvenog golgetera Evertona između dva svetska rata, i Bila Šenklija, trenera s kojim je Liverpul osvojio svoje prve titule evropskog prvaka. I niko ne istražuje kojom su navijačkom bojom obojena umetnikova krvna zrnca.

Na sveže primere „istrage do istrebljenja” kod nas, verovatno, nije neophodno da se podseća, ali je, nesumnjivo, dobro da se ukaže da je nekada bilo drugačije. Na primer, u prvom „večitom derbiju” u prvenstvu Jovan Jezerkić je dao tri gola Partizanu, a u njihovom prvom međusobnom okršaju u Kupu Jugoslavije potopio je Crvenu zvezdu u koju se potom vratio i opet bio strelac protiv komšija! I Velibor Vasović je prelazio u komšiluk, pa se vratio u staro jato (Partizan-Crvena zvezda-Partizan), a bio je i trener u oba kluba.

Primer Milovana Ćirića je, ipak, još neverovatniji iz današnjeg viđenja. Iz beogradskog Moravca, u kome je počeo da „pika” fudbal 1934, preuzeo ga je Zemunski amaterski šport klub (ZAŠK). U njemu ga je zapazio čuveni „urugvajac” Momčilo Đokić i preporučio svom klubu Jugoslaviji, odakle ga je baš njegovo otkriće istisnulo.

Kada je osnovana Crvena zvezda Ćirić je bio njen prvi kapiten. Iz nje je otišao u Metalac (sadašnji OFK Beograd), a odatle u Partizan u kome je bio kapiten, ali drugog tima. Tu ekipu je 1949. vodio u polufinalu Kupa Jugoslavije protiv najjačeg tima Crvene zvezde, koja je tek u finišu utakmice izborila pobedu. U novom klubu je u isto vreme počeo da peče trenerski zanat (prvi je u Beogradu posle rata završio odgovarajući tečaj) vodeći drugi tim i podmladak, a 1951. je postao glavni trener BSK-a (novo ime Metalca). Životni put ga je ponovo odveo u Humsku 1, gde je preuzeo brigu o fudbalerima, kojima je doskora bio rezerva. Pod njegovim vođstvom Partizan je 6. decembra 1953. izvojevao najubedljiviju pobedu u „večitim derbijima” (7:1). Na kraju te sezone je postao kormilar baš Crvene zvezde i s njom bio šampion 1956. i 1957, a vodio ju je i 1976. I ni u jednoj sredini nisu sumnjali u to da će da pruži najviše što može. Čak je vodio i splitski Hajduku i to dva puta!

Majstor rokada

Milovana Ćirića (Beograd, 12. februar 1918 – Beograd, 14. oktobar 1986) već na početku trenerske karijere su prozvali Majstor rokada! Taj epitet je stekao u polufinalu Kupa Jugoslavije 1953. kada je Partizan gubio od Dinama s 5:2, a on onda (tada nije bilo zamena) tako „rokirao” svoje igrače (levo krilo Zebeca prebacio na centarhalfa, desnog beka Belina poslao da bude desno krilo, polutku Jelisavčića prekomandovao na halfa itd) da je pobrkao lončiće protivniku i utakmica se završila nerešeno (5:5). Zagrepčani su, doduše, bili uspešniji izvođači penala i, ipak, ušli u finale. Ćiriću to nije bio jedini put da u toku same utakmice, kad krene naopako, promeni adute u svojim kartama. Da nije bio takav ne bi bio trener naše reprezentacije na čak 109 utakmica! Radio je i u Italiji, Grčkoj, Turskoj, Španiji, Izraelu i Indiji.